Zamislite da je krajem XIX veka u Vijetnamu postojala mogućnost da neko snimi "fly on the wall" dokumentarac sa neograničenim pristupom i najintimnijim trenucima života jedne bogate i pozamašne porodice. I imaćete predstavu o tome šta i kako okupira najveći deo ovog filma, koji počinje jednostavnom napomenom o tome da četrnaestogodišnja May postaje žena bogatog zemljoposednika pod kraj navedenog veka.
The Third Wife nema neku naročito radnju. Vreme dešavanja, uslovno rečeno, oivičeno je trenutkom dolaska male May u porodicu i njenim rađanjem prvog deteta. Unutar tog perioda, svojim debitantskim ostvarenjem, rediteljka i scenaristkinja Ash Mayfair, upoznaje nas sa perverznjikavim navikama gazde, snažnim patrijarhalnim uređenjem unutar koga su žene samo klasno strukturisani robovi sistema, preljubama koje proizilaze iz bizarnog bračnog uređenja, principima sprovođenja seksualne edukacije, podizanja dece...
Mayfairin film je nesumnjivo feminističko oruđe i snažan "fak-of" svetu koji i dalje "trafikuje" žene za svoje različite potrebe. To da je mala May maloletna i praktično dete kada je prinuđena da napusti dom i stupi u seksualne i bračne odnose sa starijim muškarcem, čak i nije toliko najbolniji momenat ovog filma. Jedna druga devojčica proći će još strašnije u ovom filmu, pre nego što joj se i ukaže prilika da bilo šta uradi. Žene su Vijetnamu tog doba bile tretirane kao posluga različitih namena- od kućnih poslova do pružanja seksualnih usluga čiji je cilj bio isključivo satisfakcija jednog bračnog partnera. Njihovo uživanje i njihove stvarne seksualne želje bile su duboko potisnute i neizrečene. I ovu, agitativnu, liniju svog filma Mayfair možda nepotrebno završava sa dve poente- obe eksplicitne u svom auto-destruktivnom delovanju spram ženske prirode, ženske egzistencije i njenog smisla u tako konstituisanom svetu. May bere otrovni cvet i prinosi ga ustašcima svoje ćerkice, nakon čega Mayfair pravi elipsu i ostavlja nama da pretpostavimo šta će May učiniti. Odmah zatim vidimo ćerku jedne od druge tri žene kako besno seče svoju dugu kosu, u nameri da postane dečak ili, barem, "tomboy", i ona svesna da od bivanja curicom nema perspektive, niti života.
Međutim, ono gde The Third Wife biva lepšim i zaslužnijim vaše pažnje jesu trenuci u kojima Mayfair, kako neko napisa, pokazuje svoju "indignaciju" čitavom konstelacijom stvari, neprekidno kontrirajući dramske i melodramske trenutke života u familiji nekim procesima u prirodi koji se dešavaju mimo naše volje. Već na samom početku, jedan će posebno pomutiti osećanja i čast muškog gledaoca- kada gazda prvi put prodre u malu May, Mayfair će s te scene preći na scenu crva koji gmižu po listu ostavljajući rupe u njemu. U nekoliko scena potom videćemo da život (rađanje teleta) i smrt (klanje petla, umiranje krave), protiču kao brojne vode kojima Mayfair dočarava našu egzistenciju u onoj ukupnoj- mi smo samo ruka čiji prsti grebu kroz vodu, nemoćni da išta zadrže. Ili promene. Neko bi u tom postupku pored osude "okoštalosti" sistema mogao da pronađe i dosta defanzivan i skoro pomirljiv odnos, koji kaže da su neke stvari previše "u našoj prirodi" i da žena zapravo i nema previše izbora. "Problem" je (i) što su te paralele previše lepe i poetične, što one efektnije i bolje ispunjavaju film nekom autentičnom snagom nego, relativno stereotipne postavke porodičnog života. A možda je poente u tome da priroda deluje slobodnije i moćnije od onih koji jedino sebi pripisuju imanje izbora- ljudi.
SELEKTAH: 7/10
No comments:
Post a Comment