Kaže Ohljica- Znam da ne voliš kad "naši" pevaju na engleskom, ali poslušaj Tankman. Stvarno je dobar.
Dva meseca kasnije ja se setim da to uradim.
Iako ni Pop Depresija, ni Kišobran nemaju razloga da me ne vole, niko mi od njih nije prosledio link kada je ovaj album (u oktobru prošle godine) objavljen.
Očekivati nešto tako od samih muzičara, a na bazi dosadašnjeg iskustva, mogu samo ako ovi nisu iz Srbije ili ako su Stray Dogg.
Opportunities, obviously, on hold.
Tankman je, kako me veb-stranica Trećeg svijeta, a ne matična Bandcamp stranica projekta, informiše- delo Gorana Štrbe (Štrboa?) koji je realizovao za brojnim muzičarima od kojih ja prepoznajem samo ime Ivane Smolović na bek-vokalima.
U pitanju je kantri-rok mini-album (šest pesama) koji sirovijom (lo-fi) produkcijom podseća na slične radove s kraja "američkih" osamdesetih i bendove poput Dream Syndicate ili R.E.M. ili na "Britance" iz te i naredne dekade poput Lloyda Colea, Echo & The Bunnymen i The Rockingbirds. Songrajter Štrbo sa sobom donosi post-adolescentski tmurnjikavi senzibilitet koji je mahom konzervativiziran u svedenoj svirci koja nema naročitu nameru da njegovim kompleksnim osećanjima ponudi isti takav aranžman. Štrobo deluje kao da u isto vreme dok peva vodi i bitke sa muzikom koju pravi tražeći od nje veću dobrodošlicu. Ili je možda namerna sklonost ka anahronom izrazu, kao u slučaju Callahana Billa, recimo, gde je aura autora daleko zanimljivija od same muzike koja mu pruža podršku tokom duševnog oduška. Tankmanu možda i prija ova pabrokerska atmosfera.
Kad smo kod pevanja na engleskom, bojim se da ono ovde čini da Tankman trpi više nego što zaslužuje, i u poređenju sa "inostranim" autorima, ali i sa relevantnim srpskim. Ovi prvi su još pre, kao što rekoh, četrdeset godina radili to isto, samo... sa snažnijom refleksijom prema sopstvenom nasleđu (roka i folka sedamdesetih), nego što to Tankman čini i prema ovim autorima, ali i prema njihovim precima. S druge strane, "engleski" ovde deluje manje spontano, iskreno i intuitivno nego kod, recimo, Stray Dogga, a ciljna grupa za ovu muziku možda će radije za svoje sevdahe izabrati "maternje bendove" poput Velikog Prezira, Eve Braun, pa čak i Kralja Čačka. Tako da Tankman prolazi prilično "ikarovski" bez obzira na ambicije i činjenicu da bi sve ovo na srpskom bilo nešto drugačije i daleko impresivnije. Meni.
A kad smo kod mene, meni je najbolja završna stvar, You Will Shine, koja ima njuorleanski pogrebni vajb, po kome mogu da plove i Van Morrison i Tom Waits, ali uplivom ženskih vokala atmosfera pesme se u potpunosti menja i stvar se odjednom zatiče na raskrsnici Kalifornije i Leeja Hazlewooda. Šteta što nije bilo više ovakvih ideja.
SELEKTAH: 5plus/10
No comments:
Post a Comment