Postoje dve stvari o kojima maštam kada su u pitanju filmovi:
- da Chris Pratt zaigra Indianu Jonesa
- da neko konačno ponudi Stephenu Chowu da režira Jamesa Bonda
Sa Spider-Man: Far From Home dobijam po malo i od jednog i od drugog. I mojoj sreći, u ovim pred-apokaliptičnim vremenima, skoro da nema kraja.
Drugo (solo-)ostvarenje sa fenomenalnim Tomom Hollandom kao Spider-Manom funkcioniše kao bondovski film koji kruži evropskim presonicama (Venecija- Prag- Berlin- London) rešavajući problem za koji se ispostavlja da je osmišljenje bolesnog zlikovca ("koji bi tehnologijom da zavlada svetom"), dok u isto vreme "Bond" pokušava da reguliše svoj ljubavni (zavodnički) život i "spase devojku". Nick Furry je M, Happy Hogan je Moneypenny, ljupka Zendaya kao MJ je "cura du jour", a namazani mastermajnd Mysterio je onaj koga treba pobediti. Film čak ima i strukturu klasičnog Bonda u kome imamo veliku akcionu sekvencu na početku (Venecija) koja potom otvara put upoznavanju sa "zlikovcem", zatim imamo akciju koja dovodi Bondov kredibilitet u pitanje i stvari kreću loše po njega, zatim se Bond trijumfalno vraća uz pomoć "službe" i potom ima svoj duel na "zlikovcem", uz zalazak sunca sa curom u naručju na samom kraju. Jedino što je sve bondovsko ovde umočeno u tinejdž komediju, a zahvaljujući Hollandu dobijamo kvalitet interpretacije kakav je Harrison Ford dao Indijani, a Shia Transformersima, ili Pratt Jurassicu- dakle, junaka sposobnog da se nosi sa humorom u vrlo nezahvalnim okolnostima.
S obzirom na moje vrlo nepovoljno mišljenje o prvencu Jona Wattsa i uprkos visokom mišljenju o prvom Hollandovom Spider-Manu, mislim da je za uspeh novog dela daleko zaslužniji scenarista Chris McKenna, nego Watts. Pre svega zahvaljujući svom stavu da humor i superheroji treba da idu zajedno, ali i činjenici da Spider-Man nije realizovan pod kancerogenim banerom Disney-a.
McKenna ne popušta u svom tretiranju Petera Parkera kao šmokljastog tinejdžera kome ljubavna interesovanja prave podjednako komplikovane probleme koliko i ostanak bez očinskog lika Tony-ja Starka, ali i činjenice da Avengers od njega očekuju (pre)više. Svet iz koga nam stiže Peter Parker pametno, ali nenametljivo komunicira sa životom današnjeg "svetskog" tinejždera, čija je intima vrlo osetljiva uprkos konstantnoj izloženosti javnosti (putem Interneta). Parker/Spider-Man je naivan i mlad i zahvaljujući Hollandu on deluje uverljivo i zabavno u tome. Utisak o tom svetu dodatno kreira Wattsov, iz dosadašnje vizure superherojskih filmova, anti-kasting, kada su u pitanju nihovi saborci i devojke. Parkerov prijatelj Ned i devojka MJ su pre junaci Superbad nego Spider-Man, ali baš u tome je poenta. Isto važi i za ostatak Parkerovih školskih drugara, učitelja i njihove interakcije. Završna "selfi" sekvenca koja parafrazira (pre nego što izvodi) "trejdmark" momenat superherojskog filma u kome junak izvodi svoju izabranicu da "proleti putevima" kojima se on kreće (i ona vrlo stvarno urla uplašena time!) u isto vreme funkcioniše i kao "zen" momenat u kome se dosadašnja nasleđa superherojskih filmova sreću sa ovim novim. Maestralno!
Nasuprot njima, čini mi se da se i na terenu superherojskih borbi razmišljalo o tome da se nađe dobra protiv teža Spider-Manovom neiskustvu. Mysterio funkcioniše jer deo svojih zlih namera ostvaruje preko Parkerovih osećanja za Starka, ubedivši čak i mene da bi to mogao da bude dalji put njihovog odnosa. Pored toga Mysterio je adekvatan rival Spider-Manu, jer ne poseduje inherentne supermoći, već se starkovski dovija da učini sebe superherojem. Za razliku od njega, goustbasterovski osmišljeni "Elementali" mogu se objasniti siromašnom maštom Mysterijevih dizajnera, ali i kao učinak kineskom tržištu gde slična, skoro bajkolika, stvorenja odlično funkcionišu u lokalnim fantazijama. Njihova bazičnost je upravo ono što odlično radi posao i ne skreće previše pažnju na sebe.
Far From Home od početka do kraja ima odličan ritam, iako u drugom delu akcione sekvence nepotrebno zauzimaju veći deo prostora. Scena u kojoj Spider-Man ulazi u MTV-ijevski-avangardno plasirani svet iluzija kojima ga Mysterio nemilosrdno šiba u isto vreme je i odlična refleksija Parkerovih pomućenih osećanja i osećaja slabosti, a u jednom ovakvom filmu deluje kao svojevremeno fantazmagorična sekvenca sa krabama i Jackom Sparrowom u zaboravih-kom nastavku Pirata- neki trenuci su jednostavno spontana eksplozija genijalnosti.
Teško mi je da poverujem da nas očekuje još ovakvih ostvarenja iz Marvelovog univerzuma, ali možda ne treba da gubimo nadu.
SELEKTAH: 10/10
No comments:
Post a Comment