Metacritic: 86/100
Rotten Tomatoes: 93%/100
VAŽNO UPOZORENJE: Držati ovaj film što dalje od aktivnih srpskih reditelja!
Diane bi bio samo jedan običan "sandensovski" filmić o tome kako jedna majka u godinama muku muči sa svim životnim mukama koje donosi starost, na koje se još nakačio i dugogodišnji sin narkoman. Međutim, reditelj Kent Jones, kome je ovo prvi igrani film (inače je dokumentarista koji je radio i kao scenarista na drugim dokumentarcima poput Martijevog Il mio viaggio in Italia) je želeo "malo više". I to "malo više" može biti vrlo pogrešno protumačeno.
Kao što rekoh, Diane (u solidnoj interpretaciji Mary Kay Place) je šezdesetplus-godišnjakinja koja lagano iz svog života ispraća vršnjake i one starije, koja već deceniju muku muči sa sinom Bryanom i koja je svoj, pobožni, život organizovala oko toga da pomaže drugima koliko može- od sedenja sa bolesnom rođakom u bolnici, preko terapeutskih druženja sa rodbinom i hipi-prijateljima, do volontiranja u lokalnim svratištima beskućnika. Svuda oko sebe Diane je okružena sve neutoljivijim mukama, dok ona pribrana pokušava da sabere svoje obaveze, život i osećanja- nešto od toga u spisak stvari koje treba da obavi, nešto u započeti dnevnik. Kada na kraju u njenoj, pretpostavljam "alchajmerizovanoj" glavi sve to počne da se meša i sve bučnije prepliće, njen kraj je neminovan.
Najveći problem ovog filma, pored činjenice da nema očigledan početak, radnju i mesto gde završava (što je redovan problem festivalskih/sandensovskih ostvarenja koja se tome opiru kao da je to neki ogavni žanrovski manir, a ne logična stvar), jeste režija koja potencijalnu poetičnost ovog filma srozova na holmarkovsko-televizijski ugođaj sve sa pretapajućim montažnim rezovima poslednji put viđenim na RTVCG pre tri decenije. Osetan je i osećaj da je film snimljen u vrlo "srpskim" uslovima za vrlo "srpski" budžet i sirotinja u kojoj junaci filma prebivaju nekako se neplanirano izliva i kao estetika filma.
Ono zbog čega je film možda zanimljiv, ali svakako ne koliko na to upućuju hvalospevne kritike, jeste dočarani trenutak života, jedno pozno doba kojim se i filmovi, a nekmoli ljudi, a nekmolinekmoli Holivud, skoro nikada ne bave. Britanski film je verovatno jedini koji se upušta u ovako nešto i nemalo puta Diane će izgledati kao da je neko poštopoto preveslao "engleski" scenario u Ameriku. Iako se kroz film provlači priča o verovatno jedinom Dianeinom "grehu" (prevarila je muža sa momkom svoje rođake), mislim da je isti više neki povod za to, što jedna fantazmagorična scena susreta potvrđuje, da čovek u životnim sumiranjima bude iskren šta mu je u životu prijalo, značilo i šta će pamtiti... do smrti. Diane sa sobom nosi izvesnu krivicu zbog toga, ali ona zna da je u ostatku života postupala ispravno i u skladu sa očekivanjima, mahom drugih. Odričući se jednog po jednog prijatelja usput, Diane nema s kim da podeli da joj je teško (scena đuskanja uz džuboks jedna je od potresnijih u aktuelnim filmskim ostvarenjima), nema oslonac, pa... nema skoro ništa. Sem tih obaveza prema drugima i mogućnosti da nekom drugom bude od koristi. I u tom prostoru Mary Kay Place je dala neku finu mešavinu ravnodušnosti, rezigniranosti, nemanja izbora i topline.
Na ekranu pogrešne osobe (recimo- srpskog reditelja) ovaj film bi mogao biti prepoznat kao priznanje da je minuli rad na sličnim patetičnim, festivalskim žalopojkama "o malim ljudima" zapravo i nadalji put srpskog filma (as seen in Šavovi) kojim još bahatije treba nastaviti, jer svetska kritika to očekuje (i) od nas!
SELEKTAH: 6plus/10
Rotten Tomatoes: 93%/100
VAŽNO UPOZORENJE: Držati ovaj film što dalje od aktivnih srpskih reditelja!
Diane bi bio samo jedan običan "sandensovski" filmić o tome kako jedna majka u godinama muku muči sa svim životnim mukama koje donosi starost, na koje se još nakačio i dugogodišnji sin narkoman. Međutim, reditelj Kent Jones, kome je ovo prvi igrani film (inače je dokumentarista koji je radio i kao scenarista na drugim dokumentarcima poput Martijevog Il mio viaggio in Italia) je želeo "malo više". I to "malo više" može biti vrlo pogrešno protumačeno.
Kao što rekoh, Diane (u solidnoj interpretaciji Mary Kay Place) je šezdesetplus-godišnjakinja koja lagano iz svog života ispraća vršnjake i one starije, koja već deceniju muku muči sa sinom Bryanom i koja je svoj, pobožni, život organizovala oko toga da pomaže drugima koliko može- od sedenja sa bolesnom rođakom u bolnici, preko terapeutskih druženja sa rodbinom i hipi-prijateljima, do volontiranja u lokalnim svratištima beskućnika. Svuda oko sebe Diane je okružena sve neutoljivijim mukama, dok ona pribrana pokušava da sabere svoje obaveze, život i osećanja- nešto od toga u spisak stvari koje treba da obavi, nešto u započeti dnevnik. Kada na kraju u njenoj, pretpostavljam "alchajmerizovanoj" glavi sve to počne da se meša i sve bučnije prepliće, njen kraj je neminovan.
Najveći problem ovog filma, pored činjenice da nema očigledan početak, radnju i mesto gde završava (što je redovan problem festivalskih/sandensovskih ostvarenja koja se tome opiru kao da je to neki ogavni žanrovski manir, a ne logična stvar), jeste režija koja potencijalnu poetičnost ovog filma srozova na holmarkovsko-televizijski ugođaj sve sa pretapajućim montažnim rezovima poslednji put viđenim na RTVCG pre tri decenije. Osetan je i osećaj da je film snimljen u vrlo "srpskim" uslovima za vrlo "srpski" budžet i sirotinja u kojoj junaci filma prebivaju nekako se neplanirano izliva i kao estetika filma.
Ono zbog čega je film možda zanimljiv, ali svakako ne koliko na to upućuju hvalospevne kritike, jeste dočarani trenutak života, jedno pozno doba kojim se i filmovi, a nekmoli ljudi, a nekmolinekmoli Holivud, skoro nikada ne bave. Britanski film je verovatno jedini koji se upušta u ovako nešto i nemalo puta Diane će izgledati kao da je neko poštopoto preveslao "engleski" scenario u Ameriku. Iako se kroz film provlači priča o verovatno jedinom Dianeinom "grehu" (prevarila je muža sa momkom svoje rođake), mislim da je isti više neki povod za to, što jedna fantazmagorična scena susreta potvrđuje, da čovek u životnim sumiranjima bude iskren šta mu je u životu prijalo, značilo i šta će pamtiti... do smrti. Diane sa sobom nosi izvesnu krivicu zbog toga, ali ona zna da je u ostatku života postupala ispravno i u skladu sa očekivanjima, mahom drugih. Odričući se jednog po jednog prijatelja usput, Diane nema s kim da podeli da joj je teško (scena đuskanja uz džuboks jedna je od potresnijih u aktuelnim filmskim ostvarenjima), nema oslonac, pa... nema skoro ništa. Sem tih obaveza prema drugima i mogućnosti da nekom drugom bude od koristi. I u tom prostoru Mary Kay Place je dala neku finu mešavinu ravnodušnosti, rezigniranosti, nemanja izbora i topline.
Na ekranu pogrešne osobe (recimo- srpskog reditelja) ovaj film bi mogao biti prepoznat kao priznanje da je minuli rad na sličnim patetičnim, festivalskim žalopojkama "o malim ljudima" zapravo i nadalji put srpskog filma (as seen in Šavovi) kojim još bahatije treba nastaviti, jer svetska kritika to očekuje (i) od nas!
SELEKTAH: 6plus/10
No comments:
Post a Comment