Sean Andrews već nekoliko godina dokazuje (i kao scenarista i kao reditelj) da oseća aktuelni trenutak i da je spreman da se sa njim komično nosi. Iako među "njegovim" filmovima nema velikih i krupnih ostvarenja, oni su fino popunili prostor između takvih i, verujem, uveselili brojna porodična i prijateljska povečerja. Sve to ako su vam izmamili osmehe: We're The Millers, Dumb and Dumber To, Horrible Bosses 2, Daddy's Home 1 i 2...
Instant Family deluje kao, ako ne najbolji, onda sigurno kao najkompletniji i najoriginalniji, a verovatno i najhrabriji, od njih.
Andrewsov partner ponovo je Mark Wahlberg (koji očigledno voli da se veže za nekog reditelja i potom odradi seriju filmova sa njim), a ovaj put tema je, politički vrlo pipavo, usvajanje dece. Kako nas film upoznaje sa tim procesom, usvajanje tinejdžera je vrlo retko i nepopularno zbog čega ovi vrlo često, po izlasku iz domova, završavaju na ulici, kao narkomani i vrlo brzo bivaju mrtvi. Druga bitna stvar sa kojom nas ovaj film upoznaje, verovatno zapišavajući isturenu donju vilicu političke korektnosti, jeste da ako u čitavom procesu nema humora, verovatno neće biti ni rezultata. I tako bi ovog filma.
Wahlberg i (u izvesnom smislu njegova glumačka bliznakinja) Rose Byrne igraju mladi par koji se bavi (simbolično, u kontekstu teme) renovacijom i prodajom starih kuća, i koji na pragu svojih četrdesetih shvata da je možda malo kasno da imaju svoju decu tj da nikad nije prekasno za usvajanje one malo starije. Neplanirano, oni postaju mama i tata tinejdžerki Lizzy, ali i njenom mlađem bratu Juanu i sestrici Liti, jer tako "upareni" imaju veće šanse za privikavanje i adaptaciju na novi porodični život. Njihova majka je lečena narkomanka koja trenutno boravi u zatvoru i to vam navodim samo da biste sami naslutili u kom smeru vodi, relativno formulaični, zaplet ovog filma u svom trećem činu.
Tig Notaro i Octavia Spencer igraju supervizore procesa usvajanja, koji je ovde prikazan kao zajednički projekat većeg broja roditelja koji se u isto vreme upuštaju u to i potom na nedeljnim sešnima pretresaju svoje probleme. I Tig i Octavia, i kao likovi i kao glumci su esencijalni deo ovog filma, s obzirom da oni sve vreme odbijaju PC palicu i brane film od potencijalnih napada da on ne razume "senzitivnost" materijala. I vrlo često su akterke najduhovitijih scena.
Wahlberg i Byrneova demonstriraju svoj komičarski talenat, od ranije poznat u sličnim materijalima, oboje voljni da se prepuste svemu što komedija od njih traži, što je ovde, moram da primetim, moglo da bude i mnogo ekstremnije. Film ima solidan ritam, i na svako potencijalno patetično žarište brzo odgovara nekom komičnom situacijom, najviše od svega oplemenjujući gledaoca spoznajom o stvarnom problemu i problemima napuštene dece, kao i komplikovanom procesu njihove re-adaptacije u normalan život. Otuda svaki put kada filmu zamerite da je nešto moglo bolje (duhovitije, bezobraznije, oštrije), on vas duhovito podseti čime se bavi, i vi bez mnogo negodovanja prihvatate sve što vam nudi.
SELEKTAH: 7minusminus/10
No comments:
Post a Comment