DIVIDE AND CONQUER: THE STORY OF ROGER AILES

Sad kad sam odgledao The Loudest Voice (seriju koju ste i svi vi za vikend, verujem, ispratili u večna TV lovišta) i ovaj film, moram da vam kažem da je on mnogo bolji izvor za upoznavanje lika i dela Rogera Ailesa, jednog od najvećih političkih umova modernog doba.

U dokumentarcu Alexis Bloom, za razliku od serije, upoznajemo se sa Ailesovim "ranim radovima", radom na tokšou Mike Douglasa, koji mu je, zapravo, kojim je, sebi otvorio put u Nixonov izborni štab i omogućio ovome pobedu na predsedničkim izborima, čime je samo počelo njegovo neizbijanje iz Bele kuće radom na kampanjama za Reagana, potom Busha Sr i konačno Donalda Trumpa. Ailes je na vreme prepoznao značaj i moć televizije za promociju svojih kandidata i pronikao u psihologiju "mase" spreman da joj preko te televizije proda muda za bubrege. Jer muda sasvim sigurno privlače veću i kontroverzniju pažnju.

Rogerovi seksualni skandali ovde jesu pomenuti, ali priča o njemu, za razliku od The Loudest Voice, ne biva repetirana samo time, već ravnopravan deo interesovanja za Ailesa budi i činjenica da se čovek povukao iz skoro pedesetogodišnjeg bavljenja politikom značajnom ulogom u trijumfalnoj pobedi Donalda Trumpa na predsedničkim izborima. Gledajući The Loudest Voice taj Ailesov talenat za političke mahinacije, za jeftino sticanje dovoljne količine bodova, za zauzdavanje i razuzdavanje mase, sve je to otišlo u drugi plan na uštrb njegove "seksualno uznemirujuće prirode".

Pored toga, Ailes koga ovde gledamo glavom, bradom i stomačinom, daleko je simpatičniji i šarmantniji nego što je Russell Crowe ikada mogao da nam dočara (i podseća na namazanijeg Mohameda Al-Fayeda), što njegove podmukle poteze, ipak, čini realističkijim, biznismenskijim, možda čak i malčice "prihvatljivijim". Tu, mislim samo na političko polje delovanja, naravno.

Bloomova ne podilazi žamoru #MeToo pokreta, ne dejstvuje ostrašćeno i žarom pravednika kome to piše na čelu, već onome čime se bavi prilazi sa pažnjom i poštovanjem koju nesporno zaslužuje, jer razume da bi sve ispod toga samo ukazivalo na njenu nedoraslost liku i delu koji je, a nemoguće je to ne priznati, masivno (pun intended) doprineo izgledu sveta u kome danas živimo, naročito u Americi. E, sad, što je taj svet sve veće sranje... nije samo njegova krivica.

SELEKTAH: 8/10