PARASITE

Moram da vam priznam da sam poprilično razočaran. A možda ne bi trebalo da budem. Poslednja dva Bongova ostvarenja, Snowpiercer i Okja, i ja, nismo baš stajali u najboljim odnosima (i čudi me činjenica da o tome nema ni traga ni glasa na MMG?!). Poslednji Joon-Ho Bongov film koji me je dirnuo bio je Mother. Izgleda.

Unisono hvaljeni i Kanskom palmom nagrađeni Parasite meni deluje kao na (samo jedan!) momenat blesavije ostvarenje od onoga što poslednjih dekadu-dve bez mnogo muke štancuje Woody Allen, i na nivou bavljenja moralom i na nivou bavljenja radnjom i junacima. Bong je u poređenju, a i sam po sebi, daleko živopisniji reditelj sa mnogo više posvećenosti detalju i realizaciji scene, ali na terenu pomenuta dva šlajfuje isprazno kao i Woody.

Da ćemo Parasite i ja stajati na suprotnim stranama srušenog mosta postalo mi je jasno već na samom početku kada Bong poprilično nesuptilno pokazuje "parazitsku" fizionomiju svojih junaka koja na vrlo posvećen i razrađen način "krade" wi-fi od svojih komšija. Ubrzo ćemo saznati da porodica sa "odraslom" decom zarađuje pare praveći (savijajući) rasklope kutija za lokalnu piceriju. Usled arogancije ili nesposobnosti oni i taj jednostavni posao obavljaju traljavo i loše. Ne znam šta je Bong time želeo da nam kaže (sem možda da nam ukaže na njihov bedan ekonomski status), ali ti i takvi Ki-taekovi nešto kasnije bez problema će se infiltrirati na različite pozicije (učitelja-mentora, učitelja umetnosti, vozača i kućepaziteljice) u bogatoj familiji i obavljati svoj posao bez ikakvih problema.

Dok pratite i razmišljate o Parasite kao alegoriji za klasnu situaciju u Južnoj Koreji, ili kao metaforu odnosa Severne i Južne Koreje, ili kao elaboraciju sveopšte ekonomske postavke u svetu, on (uprkos potencijalno kontroverznom naslovu u kontekstu) teče bez problema, ali ne nudi neki naročito autentičan uvid. Čak šta, pošten gledalac bi ponuđeni model mogao da prepozna kao, ako ne idealan, a ono "baš zgodan", da i jedni (bogati) i drugi (siromašni) dobiju šta žele, iako njihov odnos nije zasnovan na potpunoj iskrenosti. "Bogati" u ovom filmu nisu ružni i zli, čak su vrlo naivni, i u tome simpatični. Siromašni, također, čak i u svom narcisoidnom i vandlaskom ponašanju, nisu naročito ružni i zli. Čak su naivni, i u tome simpatični. Jedino taj miris (siromaštva) koji je skoro utkan u DNK siromašnih, koji ne može da se ukloni, baš kao što ni njhova sudbina ne može da se izmeni, povremeno izviruje i nervira. I jedne i druge. Ali ovo nije film o tome.

Parasite počinje i traje kao alegorija, ali na kraju, pojavom stare kućepaziteljske i njenog "sveta", mutira u psihološki triler, sa crnohumornim elementima, koji odjednom traži utemljenje u psihologiji svojih junaka i odatle izvlači sledeće poteze, što rezultira neuverljivim rešenjima i u prvi plan izvlači muškarce kao patrijarhe i "montažere" svega, pripisujući im odgovornost za sve što se desilo. Na stranu što imamo i niz potpuno neuverljivih i neverovatnih detalja (to da otac ostaje da živi u podrumu, iako može da ga napusti, ili kuckanje poruka Morzeovom azbukom).

Parasite dejstvuje kao da Louis Bunuel nikada nije snimio nijedan film, a opet Bunuelu deluju svu svoju satiričnu začudnost. U krajnjem slučaju, ne tako davno (1998) Francois Ozon je snimio svoj remekdelični Sitcom koji na sličan način mutira porodične odnose i kreira film koji i na metaforičnom i na psihološkom/žanrovskom nivou svoje priče funkcioniše bez problema. Parasite u poređenju obitava na relativno stereotipnim postavkama i tek povremeno šarmantnoj komičnosti (koja je, opet, totalno u duhu lahke francuske komedije). Kada "bongovski" elementi konačno stupe na scenu oni tamo ne ostaju dugo i film se zapravo raspada u nekoliko pravaca, gde više nije jasno čiju priču "završavamo". Sklepani kraj u očajničkom je naporu da ulovi neku emociju, ali, što se mene tiče, u tome što se više trudi sve manje uspeva.

SELEKTAH: 4/10