... ili kako Fatih Akin participira u #IchAuch pokretu
Pre skoro 15 godina Mladen Đorđević samouko je kreirao filmski pokret "mumblegore" (svojim ostvarenjima Made in Serbia i Život i smrt porno bande) koji bi se mogao opisati kao dočaravanje iznutričkog naličja "seks, droga i rokenrol" lajfstajla. Tamo gde je seks bio fantazija, kod Mladena je bio noćna mora, droga je bila brlja, a rokenrol fantazmagorični folk koji je podjednako odisao emocijama, koliko i kičom.
Ove godine proslavljeni nemački sineasta Fatih Akin takmičio se na "Berlinskom festivalu" ostvarenjem koje, "ne znajući za mater", deluje baš kao nastavak Mladenovih estetskih i ideoloških postulata, s tim što iste koristi za "obračun" sa istorijski stvarnim serijskim ubicom, Fritzom Honkom, koji je sredinom sedamdesetih desetkovao soc (od "soc od kafe") sloj prostitutki i sličnih slučajnih prolaznica u hamburškom "crvenom distriktu". Teško mi je da ne poverujem da Akin svojim filmom ne želi da se nadoveže na diskusiju #MeToo pokreta, a o razmerama njegovog uspeha (barem tamo gde taj pokret nesmanjenom žestinom pali sve živo) govori kolekcija surovo loših kritika. Amerika odlučna u tome da se sa nekim stvarima ne sme šaliti, ne sme se ni da pokuša da razume da je to neko pokušao.
Pored Mladenovih filmova, koji kao što rekoh služe kao jedan dvogled na stvar, kao drugi reper naveo bi nedavni fejl Larsa Von Triera, The House That Jack Built, koji sa podjednakom dozom surove (ne)ozbiljnosti/ (ne)ozbiljne surovosti tretira i sličnog junaka i slične postupke.
Akinove sedamdesete u Hamburgu izgledaju besprekorno. A mulj u koji je zaronio kameru- još bolje. Fotografija i scenografija su dovoljni razlozi da zavirite do kraja, dok je za glumce teško poverovati da su glumci, a ne abnormalno talentovani naturščici koji su se tu slučajno zatekli, jer i inače žive na toj lokaciji i u toj prošlosti. Najteže je poverovati da glavnog junaka, "zvonaru Notrdama" nalikog Fritza igra Jonas Dassler koji kao da je ispao iz nekog od boy-bandova devedesetih. Nema šanse da Akin namerno i ideološki nije preobrazio ovog "macana" u impotentnog akrepa i alkoholičara koji je sa zverskom snagom davio, klao i kidao svoje žrtve.
Nažalost, na nivou radnje, Akinov film nije bogznašta i mahom je u pitanju "hronološko" nizanje ubistava koja deluju kao neki "arhivski snaf" ispresecan "igranim" scenama koje nas upoznaju sa Fritzovom biografijom (jedno od desetoro dece, s kojim se samo jedan brat "druži"), njegovim poražavajužim alkoholizmom (koji se malčice koristi i kao "izvin" za počinjeno) ili ekipom koja mu je pravila društvo u "non-stop" kafani "Zlatna rukavica" po kojoj je film i dobio ime. Jedna jedina stvar koja dejstvuje dramski jeste provlačenje ljubavno-drugarskog odnosa dvoje tinejdžera, koji iz neobjašnjenih razloga vole da bleje u istoj kafani. Na "nju", kao na neku "Beatriče" svog nakaradnog života, Fritz je bacio oko, međutim mnogo je zanimljiviji šmokljasti momak, koji je čini mi se u svom kukavičkom odnosu prema SS-buliju kafane, pokazao nedostatak "pravih muškaraca" koji su Fritzu mogli da stanu na put. I, da, na kraju filma "nju" spasava sam slučaj, a ne taj momak, koji ("radije") ostaje bukvalno popišan u veceu "Zlatne rukavice".
Nije lako braniti Akinov film, jer on je zaista samo portret, slika u stoinešto minuta, koja nema nikakvu pretenziju "da se objasni". Mislim da ima jedino smisla razmišljati na temu tako prkosne postavke u svetu u kome danas živimo. I dok mi srce igra zbog toga što je Akin razneo "save spaceova" većine (američkih) kritičara (oba pola), trudim se da razumem da li je u tom prkosu bilo i nekog inteligentnog činjenja. I možda jeste.
Danas kad se cinculira da li je izbor pogrešnog vina "za damu" ili pogrešan pridev, zamenica ili reč ili namerno unošenje u lice tj njedra žene isto što i neki drugi, daaaleko nasilniji oblik zlostavljanja, Akin skalu onoga što muškarac može da uradi ženi pomera na sasvim drugi kraj i ogoljava pred našim očima jednog seksualnog huligana prikazujući ga kao impotentnog, raznesenog alkoholom, ali i dalje sposobnog da bude očaran ženskom lepotom. Bez obzira što istu već sekund kasnije doživljava samo kao meso koje treba pocepati ili izlupati. Akin nema trunku simpatije prema takvom čoveku, on ne pokušava da ga opravda ili objasni, i kada nas na kraju Fritz pogleda (u kameru), jasno je da s ove naše strane nema nikoga ko bi mu uzvratio pogledom. Jedini trag ljudskosti u njemu jeste zanos tom "Beatriče", i ništa više. I jasno je kao dan da je i taj trenutak samo čudo spaslo da i on ne bude okupan krvlju.
Akin s jedne strane (možda) adresira nasilje nad ženama pokazujući šta je stvarno nasilje nad ženama (u celoj priči Fritz svakako nije jedini nasilnik i mi vidimo silne žene koje su žrtve raznoraznih "fricova" u svojim životima), možda olako sugerišući da je tako nešto izbujalo jer je i klima bila takva, pa otuda kafana iz imena služi kao mikro-svet tog vremena, ali taj uzorak je, bojim se, premali i preradikalan da bio radio posao za celu epohu ili sugerisao da je "ovo danas" eho tog vremena (iako jeste).
Dakle, Der goldene Handschuh, kao i Von Trierov film, ne uspeva da bude posebno zanimljivo dramsko ostvarenje, ideološki se radi o zahtevnoj kupusijadi, ali je kao primerak "mumblegorea" više nego zanimljiv u svom uspehu da ljudsku i svaku drugu prljavštinu skoro mikroskopski dočara.
SELEKTAH: 6minus/10
Pre skoro 15 godina Mladen Đorđević samouko je kreirao filmski pokret "mumblegore" (svojim ostvarenjima Made in Serbia i Život i smrt porno bande) koji bi se mogao opisati kao dočaravanje iznutričkog naličja "seks, droga i rokenrol" lajfstajla. Tamo gde je seks bio fantazija, kod Mladena je bio noćna mora, droga je bila brlja, a rokenrol fantazmagorični folk koji je podjednako odisao emocijama, koliko i kičom.
Ove godine proslavljeni nemački sineasta Fatih Akin takmičio se na "Berlinskom festivalu" ostvarenjem koje, "ne znajući za mater", deluje baš kao nastavak Mladenovih estetskih i ideoloških postulata, s tim što iste koristi za "obračun" sa istorijski stvarnim serijskim ubicom, Fritzom Honkom, koji je sredinom sedamdesetih desetkovao soc (od "soc od kafe") sloj prostitutki i sličnih slučajnih prolaznica u hamburškom "crvenom distriktu". Teško mi je da ne poverujem da Akin svojim filmom ne želi da se nadoveže na diskusiju #MeToo pokreta, a o razmerama njegovog uspeha (barem tamo gde taj pokret nesmanjenom žestinom pali sve živo) govori kolekcija surovo loših kritika. Amerika odlučna u tome da se sa nekim stvarima ne sme šaliti, ne sme se ni da pokuša da razume da je to neko pokušao.
Pored Mladenovih filmova, koji kao što rekoh služe kao jedan dvogled na stvar, kao drugi reper naveo bi nedavni fejl Larsa Von Triera, The House That Jack Built, koji sa podjednakom dozom surove (ne)ozbiljnosti/ (ne)ozbiljne surovosti tretira i sličnog junaka i slične postupke.
Akinove sedamdesete u Hamburgu izgledaju besprekorno. A mulj u koji je zaronio kameru- još bolje. Fotografija i scenografija su dovoljni razlozi da zavirite do kraja, dok je za glumce teško poverovati da su glumci, a ne abnormalno talentovani naturščici koji su se tu slučajno zatekli, jer i inače žive na toj lokaciji i u toj prošlosti. Najteže je poverovati da glavnog junaka, "zvonaru Notrdama" nalikog Fritza igra Jonas Dassler koji kao da je ispao iz nekog od boy-bandova devedesetih. Nema šanse da Akin namerno i ideološki nije preobrazio ovog "macana" u impotentnog akrepa i alkoholičara koji je sa zverskom snagom davio, klao i kidao svoje žrtve.
Nažalost, na nivou radnje, Akinov film nije bogznašta i mahom je u pitanju "hronološko" nizanje ubistava koja deluju kao neki "arhivski snaf" ispresecan "igranim" scenama koje nas upoznaju sa Fritzovom biografijom (jedno od desetoro dece, s kojim se samo jedan brat "druži"), njegovim poražavajužim alkoholizmom (koji se malčice koristi i kao "izvin" za počinjeno) ili ekipom koja mu je pravila društvo u "non-stop" kafani "Zlatna rukavica" po kojoj je film i dobio ime. Jedna jedina stvar koja dejstvuje dramski jeste provlačenje ljubavno-drugarskog odnosa dvoje tinejdžera, koji iz neobjašnjenih razloga vole da bleje u istoj kafani. Na "nju", kao na neku "Beatriče" svog nakaradnog života, Fritz je bacio oko, međutim mnogo je zanimljiviji šmokljasti momak, koji je čini mi se u svom kukavičkom odnosu prema SS-buliju kafane, pokazao nedostatak "pravih muškaraca" koji su Fritzu mogli da stanu na put. I, da, na kraju filma "nju" spasava sam slučaj, a ne taj momak, koji ("radije") ostaje bukvalno popišan u veceu "Zlatne rukavice".
Nije lako braniti Akinov film, jer on je zaista samo portret, slika u stoinešto minuta, koja nema nikakvu pretenziju "da se objasni". Mislim da ima jedino smisla razmišljati na temu tako prkosne postavke u svetu u kome danas živimo. I dok mi srce igra zbog toga što je Akin razneo "save spaceova" većine (američkih) kritičara (oba pola), trudim se da razumem da li je u tom prkosu bilo i nekog inteligentnog činjenja. I možda jeste.
Danas kad se cinculira da li je izbor pogrešnog vina "za damu" ili pogrešan pridev, zamenica ili reč ili namerno unošenje u lice tj njedra žene isto što i neki drugi, daaaleko nasilniji oblik zlostavljanja, Akin skalu onoga što muškarac može da uradi ženi pomera na sasvim drugi kraj i ogoljava pred našim očima jednog seksualnog huligana prikazujući ga kao impotentnog, raznesenog alkoholom, ali i dalje sposobnog da bude očaran ženskom lepotom. Bez obzira što istu već sekund kasnije doživljava samo kao meso koje treba pocepati ili izlupati. Akin nema trunku simpatije prema takvom čoveku, on ne pokušava da ga opravda ili objasni, i kada nas na kraju Fritz pogleda (u kameru), jasno je da s ove naše strane nema nikoga ko bi mu uzvratio pogledom. Jedini trag ljudskosti u njemu jeste zanos tom "Beatriče", i ništa više. I jasno je kao dan da je i taj trenutak samo čudo spaslo da i on ne bude okupan krvlju.
Akin s jedne strane (možda) adresira nasilje nad ženama pokazujući šta je stvarno nasilje nad ženama (u celoj priči Fritz svakako nije jedini nasilnik i mi vidimo silne žene koje su žrtve raznoraznih "fricova" u svojim životima), možda olako sugerišući da je tako nešto izbujalo jer je i klima bila takva, pa otuda kafana iz imena služi kao mikro-svet tog vremena, ali taj uzorak je, bojim se, premali i preradikalan da bio radio posao za celu epohu ili sugerisao da je "ovo danas" eho tog vremena (iako jeste).
Dakle, Der goldene Handschuh, kao i Von Trierov film, ne uspeva da bude posebno zanimljivo dramsko ostvarenje, ideološki se radi o zahtevnoj kupusijadi, ali je kao primerak "mumblegorea" više nego zanimljiv u svom uspehu da ljudsku i svaku drugu prljavštinu skoro mikroskopski dočara.
SELEKTAH: 6minus/10
Steta sto recenzent nije cuo za BerlinAleksanderPlaz ili LimenogDobosara ne bi morao da hrli cak u Dansku ili Srbiju
ReplyDelete