THE DEAD DON'T DIE

1.
Možda novim Jarmuschom možemo da se bavimo kao novim Woody Allenom, bilo kojim od poslednjih petnaest, recimo, jer otprilike isto toliko, u Jimovom slučaju od Coffee and Cigarettes naovamo, za obojicu važe neke iste stvari. Pre svega, deluje da su obojica na nekom kreativnom auto-pilotu, da pokušavaju da igraju za široke narodne mase, ali zapravo žele da ostave utisak da mudro igraju za svoje. Obojica svoje filmove baziraju na činjenici da određeni (cenjeni, retko u poslu, "neobični") glumci žele da rade "baš" sa njima, što filmovima u startu kupuje neku atraktivnost i posebnost. Obojice iz nekog razloga angažuju Selenu Gomez. Obojica nemaju ideju kako da svoju prvobitnu satiričnu sliku sveta prepakuju u nešto što ume da rezonuje sa aktuelnim duhom sveta. Obojica su sve benigniji. Obojica su sve manje autori, a sve više "majstori-u-godinama".

2.
The Dead Don't Die je bezveze.
Najveći deo filma muči ozbiljnu muku da nas održi budnim, a kada pokušava da nas nasmeje, ne znate da li da plačete ili da sklonite pogled.
Film skoro komično (notinagoodway) apostrofira sve moguće metafore zombi kulise (od Romera naovamo) predstavljajući nam neku američku Midwest zabit kao grad odavno mrtvih koji je skoro apsurdno nemoćan u odbrani od epidemije zombija koja, nakon "konverzije", samo produžava njihov mentalni status quo.
Jarmusch radi za publiku koja najviše može da podigne svoju obrvu u čuđenju i pokušava da bude kemp u svojoj intelektualnoj interpretaciji simpatičnih kretena koji su žrtve, navodnog, iščašenja Zemljine ose, koja dovodi do najraznoraznijih poremećaja od kojih su zombiji samo jedna.
Svaka scena, svaki dijalog, svaki odabrani glumac, sve sa beskućnikom Waitsom, nepotrebno vas intrigira da iza tanušne postavke tražite dublju poentu. Koje nema. Stvarno nema. (ili b) sam ja glup)

3.
The Dead Don't Die je vrlo zanimljiv kao primer toga da je autor iskoristio pruženu slobodu da se naruga trendovima, brendmenadžerskim idejama, korporativnim strategijama, smrti autora i snimi film koga boli kurac za sve. Neki misle i da je poslednji Tarantinov film postigao nešto slično.
Jer iščašenje Zemljine ose, iščašilo je i sam film, pa i on neplanirano "ispada" u meta-momente, tokom koga glumci sve što se dešava tretiraju kao scenario-koji-je-krenuo-kako-ne-treba, Murray u jednom navratu kaže da ga je Jarmusch zajebao iako je toliko učinio za njega. Da ne pominjem foru-na-foru da je Tilda Swinton vanzemaljac (u šta se odavno sumnja...) koja ovde dobija svoje grand finale, nakon poprilično idiotskog insistiranja na tome da Tilda još jednom! igra uvrnutu likušu (ženski rod od "lik").
Tako Jarmuschov film preliva filmsku realnost u ovu našu i šalje nam jednu vrlo neobaveznu i vrrrlo depresivnu poruku da nam je svima kraj blizu. Sa zombijima ili bez njih.
Ali ta poruka je poslednje utočište intelektualne hulje u filmu koji nema ništa drugo da ponudi. Sem prilike autoru i glumcima da se malo podruže i izglancaju svoje renomee.

4.
Zašto je Jarmusch od Selene Gomez napravio smeđokosu Lanu Del Rey?

5.
Ne bih odbacio mogućnost ni da je ceo film združena reklama za Smart kabriolet i novi album Sturgilla Simpsona.
I, zapravo, kao nešto takvo možda ga je i najbolje percipirati.

SELEKTAH: 4plus/10