Kicoše, revoluciju ti jebem, er meni treba neki "francuz" da snima film o Hotelu Jugoslavija i da mi objašnjava kosmoštasmo?!
"Hotel Jugoslavija" (i hotel i film o njemu, moram da priznam) izgleda baš onako kako smo zaslužili- očerupano, jadno, navratnanos, s konceptom u tragovima, siromašno i bez ikakvog smisla sem za nas same- da nas podseti kakvi smo bili i da nas opomene koliko smo jadni sada.
Kako je film režirao Francuz Nicolas Wagnieres, čija naracija bez titla prati radnju filma, i vi i ja moramo da se oslonimo na nekompletnu pouzdanost mog nefluentnog francuskog. Srećom po nas, sem rediteljeve majke (poreklom Jugoslovenke, opet, ako sam dobro razumeo) svi "toking hedovi" participiraju na srpskom, a o svemu ostalom "slika dovoljno govori".
"Hotel Jugoslavija", baš kao i zemlja koje više nema i čije ime nosi, bila je jednom najveći hotel na Balkanu. U njemu su odsedali najprestižniji ljudi svojih zemalja i profesija. U hotelu su radili radnici svih naših naroda i narodnosti, bili su birani po visokim standardima posla, a, kako jedan od njih priča, "državni vlasnik" ulagao je u njihovo dobro finansirajući profesionalne susrete i druženja sa radnicima drugih hotela u zemlji, sa kojima su razmenjivanja iskustva i znanja, i prijateljstva- što kad imate samo jedan život na raspolaganju i nije tako mala stvar.
A onda je Tito umro... o čemu Nicolas prikazuje brojne obične ljude koji plaču, što me uvek dirne.
I posle se desilo sve ostalo, a u nekom trenutku je i Arkan preuzeo deo hotela za svoje potrebe, zbog čega je isti posebno najebao tokom bombardovanja, kada mu je sem ponosa otfikaren i solidan deo zdanja.
Nicolas očigledno nije imao ni para, ni vremena da porazmisli o zadatku koga se prihvatio, tako da film u velikoj meri klopara presporim švenkovima ili farovima preko razrušenih i/ili renoviranih delova hotela, tražeći simboliku ili, makar, pokrivalicu svojim rečima. Sagovornici deluju kao da su izabrani po principu "dajštadaš" (verujem da će vas sve dirnuti anti-kapitalistički diskurs bivšeg Miloševićevog ministra), baš kao i ono što je izdovojeno iz njihovog izlaganja. Svaki snimak i svaka izjava, uključujući i par atraktivnih snimaka iz arhive (plus insert iz filma Mlad i zdrav kao ruža koji se odvija u hotelu), deluju sami po sebi zanimljivo, ali nema nikakvog sistema ili autorske poruke u njihovom kombinovanju. Ako je i bilo namere autora da poveže hotel i jednu zemlju, sve izgleda kao da je realizovano od strane nekog osnovnoškolca.
Pogledajte. Lep primer gde smo bili i gde smo sada. A hotel je tamo gde je uvek bio.
SELEKTAH: 3/10
"Hotel Jugoslavija" (i hotel i film o njemu, moram da priznam) izgleda baš onako kako smo zaslužili- očerupano, jadno, navratnanos, s konceptom u tragovima, siromašno i bez ikakvog smisla sem za nas same- da nas podseti kakvi smo bili i da nas opomene koliko smo jadni sada.
Kako je film režirao Francuz Nicolas Wagnieres, čija naracija bez titla prati radnju filma, i vi i ja moramo da se oslonimo na nekompletnu pouzdanost mog nefluentnog francuskog. Srećom po nas, sem rediteljeve majke (poreklom Jugoslovenke, opet, ako sam dobro razumeo) svi "toking hedovi" participiraju na srpskom, a o svemu ostalom "slika dovoljno govori".
"Hotel Jugoslavija", baš kao i zemlja koje više nema i čije ime nosi, bila je jednom najveći hotel na Balkanu. U njemu su odsedali najprestižniji ljudi svojih zemalja i profesija. U hotelu su radili radnici svih naših naroda i narodnosti, bili su birani po visokim standardima posla, a, kako jedan od njih priča, "državni vlasnik" ulagao je u njihovo dobro finansirajući profesionalne susrete i druženja sa radnicima drugih hotela u zemlji, sa kojima su razmenjivanja iskustva i znanja, i prijateljstva- što kad imate samo jedan život na raspolaganju i nije tako mala stvar.
A onda je Tito umro... o čemu Nicolas prikazuje brojne obične ljude koji plaču, što me uvek dirne.
I posle se desilo sve ostalo, a u nekom trenutku je i Arkan preuzeo deo hotela za svoje potrebe, zbog čega je isti posebno najebao tokom bombardovanja, kada mu je sem ponosa otfikaren i solidan deo zdanja.
Nicolas očigledno nije imao ni para, ni vremena da porazmisli o zadatku koga se prihvatio, tako da film u velikoj meri klopara presporim švenkovima ili farovima preko razrušenih i/ili renoviranih delova hotela, tražeći simboliku ili, makar, pokrivalicu svojim rečima. Sagovornici deluju kao da su izabrani po principu "dajštadaš" (verujem da će vas sve dirnuti anti-kapitalistički diskurs bivšeg Miloševićevog ministra), baš kao i ono što je izdovojeno iz njihovog izlaganja. Svaki snimak i svaka izjava, uključujući i par atraktivnih snimaka iz arhive (plus insert iz filma Mlad i zdrav kao ruža koji se odvija u hotelu), deluju sami po sebi zanimljivo, ali nema nikakvog sistema ili autorske poruke u njihovom kombinovanju. Ako je i bilo namere autora da poveže hotel i jednu zemlju, sve izgleda kao da je realizovano od strane nekog osnovnoškolca.
Pogledajte. Lep primer gde smo bili i gde smo sada. A hotel je tamo gde je uvek bio.
SELEKTAH: 3/10
trudim se Fridume, biće početkom 2021. Drži me za reč.
ReplyDeletenisam siguran da je arkan jedini aspekat bombardovanja hotela kojim bi reditelj iz zemlje nato članice trebalo da se bavi.
ReplyDeleteon možda i nije. ja jesam.
Delete