Kamo sreće da se radi o dobronamernom zataškavanju sofisticirane apologije pedofilije ili da je HBO sabotirao ovaj film zato što je hteo da spreči da "John Snow glumi pedera", ali treba da se pomirimo sa tim da je Xavier Dolan snimio stvarno, stvarno loš film. Koji nikada neće postati "kultni klasik".
Iako Dolan i u ovom filmu batrga (ili je to samo povratni glagol, Krsteve?) poznate teme "kaming auta" i odnosa mame i sina, sve deluje kao da se upustio u jednu nemilosrdnu borbu sa izholivudisanim sadržajem u kome nikako nije uspeo da pronađe ništa svoje i ništa lično, pa se onda, kao što bi i svi mi, uhvatio za ono njemu poznato.
Film zaista ima spektakularno nebuloznu premisu čija uverljivost je promašena, po mojoj slobodnoj proceni, barem za dve-tri dekade. Dolan, i njegov ko-scenarista Jacob Tierney, žele da nas uvere da bi jedan tridesetogodišnji glumac u pozamašnom usponu i skrivene seksualne orijentacije imao šta da piše šestogodišnjem dečaku, sa kojim je u narednih pet godina imao gustu korešpondenciju. Entuzijazam Michaela Jacksona za tako nešto na stranu, ali o stvarnoj mogućnosti tako nečega govori činjenica da pisma, koja su osnov čitave priče, pa i dramskih obrta, uopšte ne postoje tj samo jedno jedino pismo biva obelodanjeno- i to ono poslednje.
Sam pristup temi na nekoliko nivoa je nepotrebno posredovan. Prvo imamo pisma koja posreduju odnos dva muškarca (dobro, čoveka i dečaka, ako vam je tako prihvatljivije, "mali prinčevi"), zatim imamo memoarsko ostvarenje koje je dečak napisao kad je porastao bazirano na tim pismima, a na sve to, narativnu okosnicu čitavog filma čini intervju koji apsolutno nepotrebna novinarka radi sa dečakom povodom ostvarenja. A pošto nije pročitala knjigu, on joj praktično kroz intervju prepričava istu, pošto Dolan nije našao pametniji način da "probudi" i pokrene priču.
Ono što u suštini dobijamo su dve paralelne sentimentalne, stereotipne priče o odrastanju, u obe ne figurira nepostojeći otac i zafigurarava prisutna, ali odsutna majka, s kojom sin muke muči da ima odnos. Iako nam se u previše navrata napominje da dečak non-stop ide na audicije i da želi da bude glumac, isto tako nam je moglo biti rečeno i da je slobodni zidar koji radi na Vesićevim ulicama- ništa od toga se ne vidi, niti je mnogo bitno. S druge strane, još jednom vidimo kako višak uspeha i slave, za one bez ormana i džepova da to rasporede, donosi samo anksioznost i depresiju. Naročito, ako pred samo svitanje "holivudske slobode" svih mogućih orijentacija (2006) mučite muku sa svojom orijentacijom kao da je 1966. Dolan ama baš nikako nije objasnio zašto poznati glumac, koji stiže iz jedne relativno "odobravajuće" porodice (koja istina žali što nikada nije postao "hokejaš" tj "muškarac", a?), sa toliko drame pristupa činjenici da voli muškarce. Naročito što niti u jednom aspektu niko to ne ispostavlja kao problem, sem njega. U isto vreme, i započeta prepiska, koja nema početka, sredine i ima samo kraj, nikada se ne objašnjava dovoljno obedljivo da nas liši uznemiravajućih osećaja. A tu ne mislim samo na pedofiliju, koliko i na to šta je sjebani glumac stvarno pisao dečaku, a ovaj je mogao da razume, uzvrati i ne pokvari svoj život.
Ako The Death and Life of John F. Donovan treba pamtiti po jednoj stvari to je zaista impresivni Kit Harington koji je na vrhu svoje mačo-slave imao muda da sa neočekivanom iskrenošću i nežnošću zaigra jednog gej muškarca i možda najviše otvori put tumačenju ovog filma kao o virtuelnom ponznanstvu dva dečaka, u potrazi za odrastanjem. Iako to ovaj film, u suštini, ničim nije.
SELEKTAH: 3/10
Iako Dolan i u ovom filmu batrga (ili je to samo povratni glagol, Krsteve?) poznate teme "kaming auta" i odnosa mame i sina, sve deluje kao da se upustio u jednu nemilosrdnu borbu sa izholivudisanim sadržajem u kome nikako nije uspeo da pronađe ništa svoje i ništa lično, pa se onda, kao što bi i svi mi, uhvatio za ono njemu poznato.
Film zaista ima spektakularno nebuloznu premisu čija uverljivost je promašena, po mojoj slobodnoj proceni, barem za dve-tri dekade. Dolan, i njegov ko-scenarista Jacob Tierney, žele da nas uvere da bi jedan tridesetogodišnji glumac u pozamašnom usponu i skrivene seksualne orijentacije imao šta da piše šestogodišnjem dečaku, sa kojim je u narednih pet godina imao gustu korešpondenciju. Entuzijazam Michaela Jacksona za tako nešto na stranu, ali o stvarnoj mogućnosti tako nečega govori činjenica da pisma, koja su osnov čitave priče, pa i dramskih obrta, uopšte ne postoje tj samo jedno jedino pismo biva obelodanjeno- i to ono poslednje.
Sam pristup temi na nekoliko nivoa je nepotrebno posredovan. Prvo imamo pisma koja posreduju odnos dva muškarca (dobro, čoveka i dečaka, ako vam je tako prihvatljivije, "mali prinčevi"), zatim imamo memoarsko ostvarenje koje je dečak napisao kad je porastao bazirano na tim pismima, a na sve to, narativnu okosnicu čitavog filma čini intervju koji apsolutno nepotrebna novinarka radi sa dečakom povodom ostvarenja. A pošto nije pročitala knjigu, on joj praktično kroz intervju prepričava istu, pošto Dolan nije našao pametniji način da "probudi" i pokrene priču.
Ono što u suštini dobijamo su dve paralelne sentimentalne, stereotipne priče o odrastanju, u obe ne figurira nepostojeći otac i zafigurarava prisutna, ali odsutna majka, s kojom sin muke muči da ima odnos. Iako nam se u previše navrata napominje da dečak non-stop ide na audicije i da želi da bude glumac, isto tako nam je moglo biti rečeno i da je slobodni zidar koji radi na Vesićevim ulicama- ništa od toga se ne vidi, niti je mnogo bitno. S druge strane, još jednom vidimo kako višak uspeha i slave, za one bez ormana i džepova da to rasporede, donosi samo anksioznost i depresiju. Naročito, ako pred samo svitanje "holivudske slobode" svih mogućih orijentacija (2006) mučite muku sa svojom orijentacijom kao da je 1966. Dolan ama baš nikako nije objasnio zašto poznati glumac, koji stiže iz jedne relativno "odobravajuće" porodice (koja istina žali što nikada nije postao "hokejaš" tj "muškarac", a?), sa toliko drame pristupa činjenici da voli muškarce. Naročito što niti u jednom aspektu niko to ne ispostavlja kao problem, sem njega. U isto vreme, i započeta prepiska, koja nema početka, sredine i ima samo kraj, nikada se ne objašnjava dovoljno obedljivo da nas liši uznemiravajućih osećaja. A tu ne mislim samo na pedofiliju, koliko i na to šta je sjebani glumac stvarno pisao dečaku, a ovaj je mogao da razume, uzvrati i ne pokvari svoj život.
Ako The Death and Life of John F. Donovan treba pamtiti po jednoj stvari to je zaista impresivni Kit Harington koji je na vrhu svoje mačo-slave imao muda da sa neočekivanom iskrenošću i nežnošću zaigra jednog gej muškarca i možda najviše otvori put tumačenju ovog filma kao o virtuelnom ponznanstvu dva dečaka, u potrazi za odrastanjem. Iako to ovaj film, u suštini, ničim nije.
SELEKTAH: 3/10
No comments:
Post a Comment