LANA DEL REY - Norman Fucking Rockwell! (Interscope)

Moram da priznam (a priznajte i vi) da iako Lana objavljuje već peti! album više nego solidnog kvaliteta (da budem umeren i objektivan u svom sudu), percepcija o njoj kao o "one hit wonderki" čija zvezda samo što nije zgasnula sa interesovanjem paparacija i dalje nekako uporno i nepotrebno visi u vazduhu. Lana svakako ne zauzima mesto koje joj pripada.
I (meni barem) je više nego jasno da je razlog tome što je... bela. U najpogrešnijem mogućem trenutku za to, u istoriji čovečanstva (šta, vi kao ne preterujete?!).

Jer da nije, bila bi veća i cenjenija od Bijonsare (kako je mi po kući od milja zovemo).

A Lana je veća od Bijonsare. I takav sud utemeljen je u daleko više opravdanih razloga nego što bi to bio u slučaju teksaške princeze.

Jer tamo gde Beyonce prodaje muda za bubrege i svoj feminizam već godinama uredno i čedno formatira u onu staru "domaćica u kući, dama na ulici, kurva u krevetu", Lana je sve to razbucala u "ne treba da te bude blam da si domaćica, odelo ne čini damu (ali može), budi kurva dobrog srca (kao u vesternima)".
Tamo gde je Bibi progurala da "crno također vredi" i afričku kulturu od ropskog statusa dovela do zakupa Luvra, mala Lana se bavi daleko kontroverznijim stvarima- ona svira za momčad koja bi da "učini Ameriku opet velikom", ali im se non-stop mazno otima, lupa feminističke šamare i mlatara kitom kao ćerka Johna Duttona u Yellowstone. Lana ne ume da odoli svom "Marlboro čoveku", može i da je mlatne, ako je iz ljubavi, ali on mora da bude tu za nju, da skoči pod voz, da je drži na dlanu i iznad bare, on mora da je stegne, da oseti mišice i zadah, on mora da je razmazi i da je poštuje, on ima pravo da traži pitu posle večere i da je izvede na bilijar, on mora da uživa dok ona flertuje i da okrvavi pesnice dok je brani od napaljenih muškaraca. On mora da bude velik kao što je Amerika bila nekada.
Lana je u isto vreme i progresivna i nazadna. Lana je klasik.

Norman Fucking Rockwell! je, u kontekstu Laninog opusa, jedna "prog" ploča, album na kome se ona raspojasuje i potpuno povlađuje intenzitetu svojih emocija. Kao što je neko lepo primetio, sav fokus je na Lani koja je jedina zvezda svih pesama. A njen sjaj nije umanjila ni upotreba premodernog producenta Jacka Antonoffa koji je modelovao Taylor Swift i Lorde i mnoge druge. Lana je i dalje stari, dobri, melanholični klasik.

Naslovljen prema jednom od kvintesencijalnih autora "Great Amerike", kao nekakav pop-art povik za istom, album zapravo prepakuje sve Lanine opsesije (žal za muškim, pa varijacije na temu), kombinuje ih sa sutonom u Kaliforniji, kao metaforom za suton "Great Amerike" i na kraju "ispada" izuzetno iskreno i uverljivo emotivno žitije jedne mlade žene, pre svega Amerikanke. Jer mitovi i palpovi su u Laninom svetu podjednako moćni, i za veličinu Amerike oni su podjednako bitni. U ostalom, i ona je pola-pola. Zar ne?

The Greatest je čudesna. Jednostavna. Topla. Folk. Kao Cat Power samo seksi, samo himna, samo u zagrljaju voljene zemlje, pardon, muškarca. Venice Bitch je u muzičkom smislu jedna od najradikalnijih Lana, u svom Grateful Dead raspeću protkana samo-ironijom. Koje se Lana, za razliku od Beyonce, ne boji, već naprotiv. Bartender (jedna od retkih sa starim saradnikom Rickom Nowelsom) podjednako radi posao u potrošnji suza za pivo. Lana zvuči supersigurno čak i kad podrhtava. Njeno pevanje je nikad bolje i opuštenije, i organskije. Lana provejava motive stare i nove Amerike, od sletanja na Mesec (preko Marsa) do Kanyea.

Ovo je spor album, koji agituje podvlačeći vam se pod kožu, a ne podižući vas na noge. On vas obliva žalom za "Great Amerikom" bivajući "greatamerička" albumčina. Sasvim u neskladu s vremenima u kojima nestaje. Pardon, liberalnim vremenima. Lanu zabole. Ona je mimo boja, rasa i socijalnih mreža. Jer njena poza koketne žrtve čini je skoro samo-odbranjivom od svega toga. Ona je "A-listerka" muzičke industrije koja stavlja "fucking" u naslov svog albuma (mislim da Beyonce i dalje govori "f-word" kada želi da opsuje). Lana je kao Trump, svoja, take it or leave it, samo prija neuporedivo više, ali slično škaklja.

To da je Pitchfork nečemu "ovakvom" dao 9.4/10 (iako ja ozbiljno sumnjam da njihova urednica Puja Patel verovatno ima medicinski dijagnostifokovanu depresiju) za mene je misterija, koju tek treba da razjasnim sebi čitanjem teksta. Ali i najveći trijumf ovog albuma. Ne mogu joj ništa.

Možda smo mogli bez neke od balada na klaviru, ali... pijte upornije.

SELEKTAH: 8.77/10