ONE TRUE PAIRING - One True Pairing (Domino)

Možda sam se u životu sapleo par puta o muziku Wild Beasts, nego što bih rekao da sam želeo da ih slušam.
Otuda mi informacija da je One True Pairing zapravo solo-projekat Toma Fleminga, frontmena tog benda, ne znači apsolutno ništa.
O muziku One True Pairing sapleo sam se na nekom sajtu. I to u formatu koji najviše prezirem za konzumaciju muzike- video spotom.
Ili su mi njegova dva singla privlačila pažnju svaki put kada bih ih čuo u plejlisti. One True Pairing (pretpostavljam da mu se i dete tako zove!) i Down At The Factory.
Život je saplitanje o prave i pogrešne stvari.

Omot je jeziv. Sirov. Jeftin. Idiotski. Šta radi ovaj čovek s rukama na glavi u vodi do kolena, sem što sugeriše poplavu svetskih razmera? Zašto je obučen tako smešno? Zašto mu izdavačka kuća nije zabranila da ovo objavi? Izgleda kao mlađi brat onog Kursadžije koji je umro i s tim što ovaj želi da se bavi alternativnom muzikom, ali ne može da se odluči da li više voli imidž U Škripcu ili Bjesova.
Ali kad čujete muziku, omot biva daleko smisleniji. Ne i lepši. Nikada i lepši.

One True Pairing, bez obzira što muzikom ne odgovara ekipi, ima više veze sa bendovima poput Idles, Sleaford Mods, slowthai, izvođačima koji inspiraciju za svoj rad crpe iz žuči, koja je ujedno i ključni organ za kreativne kreacije. Oni su tesno povezani sa društvenom/neprivatnom stvarnošću, ista ih se tiče, o nju se češu, o nju se sapliću.
Njima je važnije šta će se reći, nego kako. Kada kažem "šta" mislim "stvarnost", kada kažem "kako" mislim oni su veoma žustri, neposredni, besni, elokventni u vezi sa njom.
Muzika je u funkciji izražavanja veće stvari. Deo socio-političkog dejstva.
To se oseća. Ili ne osećate. Ili preskačete bez saplitanja.

Nemam pojma o čemu pevaju One True Pairing. Nisam obratio pažnju.
Ali zvuče kao Billy Mackenzie koji je elegičnost zamenio besom. Zvuče sirovo, sa ritmovima tek nešto maštovitijim od onih u Sleaford Mods i aranžmanima koji tek malo kamufliraju da je ovde jedan čovek za sintisajzerom. Koji ne ume da proceni koliko blizu mikrofona treba da stoji.
One True Pairing zvuče kao Arab Strap u koje je neko šiknuo nekoliko adrenalinskih injekcija.

One True Pairing me intrigiraju. Anksioznost mi raste sve dok nam se nivoi ne izjednače i onda harmonizujemo, protivu sveta. Teraju me da ih slušam. Tako mnogo stvari danas traži našu pažnju, na različite načine. Kako oni koji je iskreno traže uvek budu primećeni? U King Of The Rats, OTP zvuči kao neko ko je ljut što je tužan što je ljut. To mi je blisko. Kišom metaka protiv kiše koja pada. Rafal koji će sigurno nekoliko kapljica onesposobiti u daljem dejstvu.
Nije uzaludno.

One True Pairing su album za kojim posežem, baš kao i za albumima Idles ili Sleaford Mods, češće nego što "zaslužuju", jer me tamo sačekuje selekcija nebrušenih emocija (čak i kada, kao u potresnoj Only God Can Judge Me, zvuči kao lagano klizanje u nervni slom).

Ukoliko odolite emotivnoj tenziji i glasu koji vam se unosi u uvo, proniknućete u vrlo pametno komponovan pop utemeljen u snažnim melodijama i protkan vrlo neobičnim i efektnim aranžmanskim rešenjima, uvek u funkciji emotivnih rafala. Možda su Simple Minds ovako jednom davno. Ne znam, treba preslušati. Ili jesam?!... Isto takođe ni povremeni osećaj mladog Brucea Springsteena (u I'm Not Afraid) ne bi trebalo da vas preplaši- to je taj plam.

Jedan od neočekivanih albuma godine.

SELEKTAH: 9/10