MIDSOMMAR

Možda sam na kraju malo bio razočaran što bi se sva poenta ovog filma mogla svesti na ono Kosmodiskovo- izgleda šašavo, ali mene leđa više ne bole. S tim što u ovom slučaju naša junakinja prelazi poduži put od nekakve urođene nesigurnosti, preko impresivno orkestrirane porodične tragedije, loše harmonizovane ljubavne veze i generalnog osećanja nepripadanja do svog prvog osmeha, koji simbolično predstavlja novi početak i kapislu duhovnog preporoda. Ono što se u međuvremenu desi izgleda kao psihološki nešto utemeljenija pastoralna misterija na tragu Weirovog Picnic At Hanging Rock. Ili Hardy-jevog Wicker Man, koji je neminovna referenca s obzirom da kičme oba filma čine paganski koncepti života, verovanja i... proslava.

Kao i u slučaju svog prethodnog (remekdeličnog) filma Hereditary, Ari Aster tako postavlja priču da ona nije niti želi da bude samo u službi horora. Stvarni problemi junaka otvaraju put hororu i služe kao neka vrsta njegove refleksije. Kao i u prethodnom filmu i ovde jedna porodična tragedija kumuje "prelomu ličnosti" i čini je podobnom da iznese "objektivni", onostrani horor koji nije samo njen problem. Slede spojleri.

Glavna junakinja je Deni, studentkinja psihologije, koja je u dosta posesivnoj vezi sa Christianom, koji je svestan toga, ali se i dalje opire savetima svojih prijatelja da je konačno otkači. Christian i njegovi drugovi su studenti antropologije. Kada Danina sestra izvrši samoubistvo u kome kolateralno stradaju i njihovi roditelji, Christian nema izbora nego da i nju povede na put u Švedsku, na kome treba da se bavi i upozna (religioznom) komunom svoga kolege Pellea. Kada dođu tamo, sve izgleda kao selo Amiša zarobljeno u telu nekog paganskog kulta. Pored tople dobrodošlice, gosti su izloženi i uživanju u obilju psihodeličnih supstanci. Mešajući ekipu sa domaćima, Aster ne prestaje da nas podseća ko je od njih kakav, insistirajući na Christianovom zapostavljanju Dani, kao i različitim oblicima sebičnosti ostalih kolega mahom izraženih kroz nepoštovanje propisa komune. Međutim, malo po malo, gosti shvataju da komuna ima razlog zašto su oni pozvani i plan šta s njima treba da se uradi... Kraj spojlera.

Za razliku od prethodnog filma, Midsommar, je malo više u atmosferi i "osećanjima", a malo manje fokusiran na radnju (a naročito ne insistira na uverljivosti iste tj ne objašnjava kako u današnje vreme neka takva komuna sebi obezbeđuje neophodnu privatnost...). Radnja povlađuje očekivanim mestima ovog tipa žanra, koji isprva idiličnu atmosferu lagano nijansiraju ka hororu. Aster u tom procesu već sada utvrđuje neke elemente kao svoje- devojčicu izdeformisanog lica i smrt usled snažne fizičke interakcije sa nekim tvrdim predmetom. Kao i prisustvo kulta koji ovde zauzima centralno mesto kao neka vrsta ambivalentnog zla, izraženog kroz potrebu za sinhronizacijom svih (ili nekih) članova kulta sa jednim njenim članom, bilo u bolu ili u uživanju.

Sa trajanjem od skoro dva i po sata, Midsommar bi svakako bio bolji da je imao uobičajenu dužinu, kao i da je pokušao da malo bolje kamuflira svoja predvidljiva žanrovska kretanja. Meni je bilo interesantno što je glavna junakinja od početka filma postavljena kao neko ko ne budi naše simpatije, tj mislim da gledalac deli odnos prema njoj sa njenim dečkom i njegovim prijateljima, pa na kraju ne osećamo naročitu satisfakciju kada vidimo da je sve samo njoj "koristilo". Tj put do uobičajenog horor postulata koji kaže da "devojka mora da preživi" ovde je postignut na način koji od gledaoca ne traži da za nju navija, već malčice biva i iziritiran takvim ishodom.

SELEKTAH: 7minus/10