Ovo sam gledao sa Leonom. Vreme će pokazati da li sam i koliko pogrešio.
Sound & Fury je post-apokaliptična anima bazirana na priči Sturgilla Simpsona. Mislim da je i jedan od "vampir vikendeša" nedavno pokušavao nešto slično, mislim da proturi "zapadne" ideje na "istočnom" terenu.
Sturgill Simpson je đavo. Ili ima najboljeg menadžera ili PR-a u Americi. Jer kako drugačije objasniti da je sa 3.5 sekunde pojave na ekranu on glavni junak poslednjeg Jarmuschovog filma, kao i da je Netflix baš njemu od svih talentovanih autora sa interesovanjem za japanske formate otvorio kesu i omogućio da kreira video izdanje svog poslednjeg albuma. Ili film za koji je uradio saundtrak. Ili da napravi varijaciju na štagod da je Beyonce uradila sa Lemonade. Ili da reprizira ono što su Daft Punk uradili svojevremeno za/sa Discovery, s tim što je Sturgill retro-disko zamenio sa kemp-šik varijacijom na ZZ Top (gde ove tretiram isključivo kao avatar za MTV-friendly bluz-rok, a ne kao muzičku referencu).
I taj album, pošto sam prvo njega čuo, mi je na prvo slušanje bio ogavan. Apsolutno nisam razumeo kako jedan autor sa tako lako stečenim pedigreom "sjajnog kantri autora" može da rizikuje da svoj imidž potpuno upropasti kod ekipe sa ionako nestabilnom koncentracijom.
Ali Sound & Fury, "d saundtrak", mi je svakim sledećim slušanjem bio bolji. Iako sve seljačkiji. Ali slušajući ga brčkao sam se kao gica u blatu. Uživao u svom kancerogenom Marlboru i viskiju zaslađenom medom (sve virtuelno). Slušajući šta bi mogli Daft Punk i ZZ Top zajedno ili Sturgill zarobljen u svetu Trona.
Zamišljao sam (i dalje) Pobesnelog Maksa u reklami za Levi's. Vrrum vrrum vrruuuum.
Što dalje odavde.
Međutim, film čiju okosnicu čini priča o devojci koja nekim post-apokaliptičnim vladarima koji su joj pobili (samurajsku) porodicu dolazi glave u setingu koji duguje baš dosta pomenutom Mad Maxu i svakoj sličnoj futrističkoj distopiji. Njena aktivnost odvija se u nekoliko segmenata koji su podeljeni u delove koje su očigledno radili različiti autori (reditelji, art direktori...) pa neki izgledaju kako smo navikli od anime, neki kao 3D igra sa 2D vizualima neke grafičke novele, neki su kombinacija animiranog i realističkog (post-dokumentarnog?) sadržaja... i sve je to propraćeno Sturgillovom muzikom koja određuje početak i kraj celine i daje joj neku atmosferu, energiju, ponekad i smisao.
Međutim, Sound & Fury je, pored toga što ga možete pogledati sa trogodišnjim detetom i interpretirati (mu) ga kako god poželite (jer on će biti fasciniran setingom, ljudima-motorima, brzim autima, mačevima, maskama, džoker-zlicama...), i solidan primer "milenijalskog izdanja", šire gledano i nekakvog novog video-formata, koji nastaje kao kombinacija TV nasleđa, internet-iskustva i gejming-prakse. Taj miks ne traži mnogo logike u narativu, estetika apsolutno može da kombinuje šta god poželi dok god drži pažnju, kojoj je sve podređeno. Gledalac se ne pita previše o smislu i (estetskom, dramskom, bilokom) poreklu stvari. Miks, poput žbuna u pustinji, samo mora da se kotrlja nošen bilo čim. Saundtrak ima odgovorno mesto da to sve podrži, i otuda je izbor Sturgilla Simpsona, u okeanu daleko popularnijih trap i You Tube zvezda, daleko bizarniji, neobjašnjiviji i dragoceniji čin.
Velike su šanse da će ovo za par godina biti klasik. Ali ja u ovom trenutku ne mogu da vam objasnim zbog čega će do toga doći.
SELEKTAH ZA FILM: 6plus/10
SELEKTAH ZA SAUNDTRAK: 8/10
Da ekipa ima nestabilnu koncentraciju je tako tacno. Ali Simpson je "sjajni kantri autor" samo na prvom albumu, sve posle je fala K bilo vrlo hrabro bez ogranicavanja zanrom/gradom pa je ovo nekako i prirodan zvuk. Film ne znam kakav je ali coveku svaka cast za nepristajanje, valjda su samo jos hevimetal fanovi manje skloni da dozvole ljudima da ponekad izadju iz okvira.
ReplyDeletei slažem se i ne slažem.
Deletemeni su samo njegove avanture unutar amerikane bile zanimljivije od ovih na terenu "zz top", ali i za njih imam razumevanja.
s druge strane mislim da su svi fanovi vrlo konzervativni.