Metacritic: 84/100
The Guardian: ***/*****
Last Black Man in San Francisco može da se posmatra kao jedan od prvih (pro-)afro-američkih ostvarenja u post-Barry Jenkins fazi, naročito uzimajući u obzir njegov Medicine for Melancholy, čija radnja se takođe dešava u San Francisku. Takva ostvarenja okarakterisao bih kao snažno fokusirana na afro-američke teme i agende, ali daleko poetskija (emotivnija, nežnija, avangardnija) u svom izrazu nego što su do sada afro-američki autori (poput Spike Leeja, recimo) činili. Kod njih je takođe prisutna evidentna inspiracija nekim opštim-mestima svetske ("bele") kulture, što kao efekat ima relativniju pitkost materijala, ali i osećaj da smo sve ovo već jednom prošli, samo sa belim akterima.
I sve rečeno ništa ne menja činjenica da Joe Talbot, reditelj ovog filma, belac. On se očigledno ovde ratosiljao svojih "belih privilegija" u korist zajednice.
Last Black Man in San Francisco duguje ponešto Čehovu, Beckettovom "čekanju", Halu Ashby-ju i možda najviše od svega na neki postmoderni način (a kako drugačije?) Tennessee Williamsu i njegovoj opsesiji biografijama junaka i njenom pogubnom učinku na njihovu budućnost.
Iako inicijalno počinje u vrlo avangardnom i postmodernom ključu koji sugeriše neku neprijatnu (a blisku) budućnost San Franciska, ili njegovu paralelnu sadašnjost, u kojoj belci hodaju s gas maskama po predgrađu, dok se crni "pričeri" na ulici pitaju zašto crnci ne nose maske, radnja ovog filma se postepeno kondenzuje u nešto, što iako neobično, funkcioniše unutar realističkih premisa melodrame. Naime, dva crna momka, koja bi mogla da nose i imena Vladimir i Estragon, odrastaju u predgrađu San Franciska. Priroda njihovog odnosa varira od latentno homoseksualnog (Midnight Cowboy) do bratsko-prijateljskog. Jedan od njih, Jimmie Fails (koji nosi ime glumca koji ga igra i čija životna priča je inspirisala film), opsednut je kućom u "gradu", koju uprkos opiranju trenutnog vlasnika neprekidno opseda svojim majstorskim intervencijama, voljan da popravi sve što na njoj ne valja. Jimmie je ubeđen da je tu kuću podigao njegov deda, koji je bio "prvi crnac u San Francisku". Za Jimmieja, čiji je otac propalitet, a majka ima problema da ga prepozna prilikom slučajnog susreta u autobusu, ta kuća je temelj njegovog identiteta i predložak za sreću bez koga se ne može dalje.
Jimmie i njegov prijatelj koriste spor oko nasledstva kuće (belih vlasnika) i useljavaju se u nju, samo da bi se relativno brzo suočili sa realnošću u kojoj oni ne samo da nemaju šanse da postanu vlasnici iste, već otkrivaju još bolniju istinu- kuću nikada nije podigao njegov deda, on je bio samo njen vlasnik u jednom periodu. Kuća je sto godina starija od njih. I, pravo da vam kažem, ne znam kako se taj ishod može interpretirati u kontekstu komplivane američke crno-bele istorije. Crnac ne može da bude "prvi", ali može da bude "poslednji", s obzirom da Jimmie napušta SF na kraju. Da li je Talbotova poruka da crnci, uprkos svim mogućim oblicima napora, ne mogu da se zadrže u belim naseljima? Jer ako jeste, onda ceo film propušta da nam objasni kako su dva crna momka, evidentno nezaposlena i bez ikakve ideje o svom finansijskom opstanku, namislila da postanu vlasnici kuće od 4 miliona dolara u finom kraju San Franciska. Jer koliko god stvar delovala tužno, ona deluje i realno iz priloženog.
Sam film ima dosta problema da ponudi nešto zanimljivo u poprilično benignoj i pozorišnoj slici svih mogućih "opštih mesta" afro-američke muke, od rasparanih roditelja, života na ivici, života na ulici, života koji prestaje na toj ulici... Ključni momenat filma, koji povezuje "prvog" i "poslednje" crnca u San Francisku predstavlja skoro idiotska pozorišna predstava koju Jimmiejev prijatelj organizuje u potkrovlju kuće, za gledaoce, a Talbot da bi sublimirao sve poruke svog filma. Stvar i u ideji i u egzekuciji kasni jedno 60-ak godina.
Kao i u Jenkinsovim filmovima neka povremena melanholija podsvesno dejstvuje i tera nas da marimo za junake, čemu, kao i kod Jenkinsa, pomaže fenomenalan saundtrak (ovde u izvedbi Emila Mosserija). Ali film manjka originalnim rešenjima, humorom kao kontrapunktom obilju patetičnog i pomalo apsktraktnog patosa. Talbot dosta scena stilizuje pozorišno, što još više umrtvljuje snagu filma i njegovu neposrednost. Ako vam na kraju kažem da je film bio hit na ovogodišnjem Sundanceu, što sam mudro propustio da uradim na samom početku, sve će vam biti jasno.
SELEKTAH: 4plus/10
The Guardian: ***/*****
Last Black Man in San Francisco može da se posmatra kao jedan od prvih (pro-)afro-američkih ostvarenja u post-Barry Jenkins fazi, naročito uzimajući u obzir njegov Medicine for Melancholy, čija radnja se takođe dešava u San Francisku. Takva ostvarenja okarakterisao bih kao snažno fokusirana na afro-američke teme i agende, ali daleko poetskija (emotivnija, nežnija, avangardnija) u svom izrazu nego što su do sada afro-američki autori (poput Spike Leeja, recimo) činili. Kod njih je takođe prisutna evidentna inspiracija nekim opštim-mestima svetske ("bele") kulture, što kao efekat ima relativniju pitkost materijala, ali i osećaj da smo sve ovo već jednom prošli, samo sa belim akterima.
I sve rečeno ništa ne menja činjenica da Joe Talbot, reditelj ovog filma, belac. On se očigledno ovde ratosiljao svojih "belih privilegija" u korist zajednice.
Last Black Man in San Francisco duguje ponešto Čehovu, Beckettovom "čekanju", Halu Ashby-ju i možda najviše od svega na neki postmoderni način (a kako drugačije?) Tennessee Williamsu i njegovoj opsesiji biografijama junaka i njenom pogubnom učinku na njihovu budućnost.
Iako inicijalno počinje u vrlo avangardnom i postmodernom ključu koji sugeriše neku neprijatnu (a blisku) budućnost San Franciska, ili njegovu paralelnu sadašnjost, u kojoj belci hodaju s gas maskama po predgrađu, dok se crni "pričeri" na ulici pitaju zašto crnci ne nose maske, radnja ovog filma se postepeno kondenzuje u nešto, što iako neobično, funkcioniše unutar realističkih premisa melodrame. Naime, dva crna momka, koja bi mogla da nose i imena Vladimir i Estragon, odrastaju u predgrađu San Franciska. Priroda njihovog odnosa varira od latentno homoseksualnog (Midnight Cowboy) do bratsko-prijateljskog. Jedan od njih, Jimmie Fails (koji nosi ime glumca koji ga igra i čija životna priča je inspirisala film), opsednut je kućom u "gradu", koju uprkos opiranju trenutnog vlasnika neprekidno opseda svojim majstorskim intervencijama, voljan da popravi sve što na njoj ne valja. Jimmie je ubeđen da je tu kuću podigao njegov deda, koji je bio "prvi crnac u San Francisku". Za Jimmieja, čiji je otac propalitet, a majka ima problema da ga prepozna prilikom slučajnog susreta u autobusu, ta kuća je temelj njegovog identiteta i predložak za sreću bez koga se ne može dalje.
Jimmie i njegov prijatelj koriste spor oko nasledstva kuće (belih vlasnika) i useljavaju se u nju, samo da bi se relativno brzo suočili sa realnošću u kojoj oni ne samo da nemaju šanse da postanu vlasnici iste, već otkrivaju još bolniju istinu- kuću nikada nije podigao njegov deda, on je bio samo njen vlasnik u jednom periodu. Kuća je sto godina starija od njih. I, pravo da vam kažem, ne znam kako se taj ishod može interpretirati u kontekstu komplivane američke crno-bele istorije. Crnac ne može da bude "prvi", ali može da bude "poslednji", s obzirom da Jimmie napušta SF na kraju. Da li je Talbotova poruka da crnci, uprkos svim mogućim oblicima napora, ne mogu da se zadrže u belim naseljima? Jer ako jeste, onda ceo film propušta da nam objasni kako su dva crna momka, evidentno nezaposlena i bez ikakve ideje o svom finansijskom opstanku, namislila da postanu vlasnici kuće od 4 miliona dolara u finom kraju San Franciska. Jer koliko god stvar delovala tužno, ona deluje i realno iz priloženog.
Sam film ima dosta problema da ponudi nešto zanimljivo u poprilično benignoj i pozorišnoj slici svih mogućih "opštih mesta" afro-američke muke, od rasparanih roditelja, života na ivici, života na ulici, života koji prestaje na toj ulici... Ključni momenat filma, koji povezuje "prvog" i "poslednje" crnca u San Francisku predstavlja skoro idiotska pozorišna predstava koju Jimmiejev prijatelj organizuje u potkrovlju kuće, za gledaoce, a Talbot da bi sublimirao sve poruke svog filma. Stvar i u ideji i u egzekuciji kasni jedno 60-ak godina.
Kao i u Jenkinsovim filmovima neka povremena melanholija podsvesno dejstvuje i tera nas da marimo za junake, čemu, kao i kod Jenkinsa, pomaže fenomenalan saundtrak (ovde u izvedbi Emila Mosserija). Ali film manjka originalnim rešenjima, humorom kao kontrapunktom obilju patetičnog i pomalo apsktraktnog patosa. Talbot dosta scena stilizuje pozorišno, što još više umrtvljuje snagu filma i njegovu neposrednost. Ako vam na kraju kažem da je film bio hit na ovogodišnjem Sundanceu, što sam mudro propustio da uradim na samom početku, sve će vam biti jasno.
SELEKTAH: 4plus/10
No comments:
Post a Comment