Možda najviše od svega Tigers Are Not Afraid govori o tome koliko sam ja bolestan. U filmu koji koristi žanr horora da se pozabavi jezivim nasiljem koji trpe ljudi, a naročito deca, u Meksiku usled divljanja i ratovanja kartela, ja sam bio blago razočaran horor elementima unutar te priče.
Praveći svoju verziju Pan's Labyrinth tj bajkoliko opore mešavine koja stvarne događaje provlači kroz filter neplanirano okrutne bajke, meksička rediteljka solidne filmografske ostvarenosti, Issa Lopez, kombinuje surovu realnost dece koja ostaju siročići u neprekidnim obračunima kartela sa vrlo neobično intoniranom i postavljenom horor dimenzijom. Kao i kod del Toroa i ovde je glavna junakinja jedna devojčica čija majka "nikako da se vrati kući", dok devojčica tokom jedne pucačine u blizini škole od učiteljice ne dobije "tri magične krede" koje ispunjavaju želje. Očekivano, njena prva želja je da se mama vrati. Što se i desi. Ali...
Devojčica se potom pridružuje grupi siročića koji obitavaju u blizini njene kuće, svi zajedno bivaju upetljani u priču oko mobilnog telefona koji lokalni kartelista traži po svaku cenu i priča se u jednom kontinuirano nepredvidljivo okrutnom tonu razvija kao "coming of age", koje nikako da dođe.
Likovi, kao i glumci, nisu naročito upečatljivi (naročito glavna junakinja) i više servisiraju tu neku festivalsku/etno/arthaus potrebu filma, nego onu žanrovsku, ali (ispravite me ako grešim) rediteljke i inače imaju tendenciju da od dece(-glumaca) traže da im dočaraju mnogo više, nego što ovi to objektivno mogu. Pored toga, film ozbiljno mlati praznu slamu u ionako nebitnom zapletu (mislim tu na potragu za telefonom), dok u finalu prisustvujemo zaista poražavajuće nemotivisanom ponašanju momaka iz kartela, koje jedino služi tome da otvori vrata grand finalu filma.
S druge strane, ako niste bolid kao ja, trebalo bi da u kontri vrlo efektnih pojava zombi-duhova (koji nastupaju sa nekim "japanskim" vajbom za te stvari) prepoznate stvarni horor nekih nimalo nostalgičnih motiva Stand By Me priče, nenormalne normalnosti oružja i nasilja u dečijim životima, užasavajuće metaforičnosti potrošnog scenografskog setinga, koliko i samog života.
Tigrovi su oni koji prežive. I u bajkama. I u životu.
Pogledajte, dugujemo im (da se uplašimo).
SELEKTAH: 7minus/10
No comments:
Post a Comment