IN FABRIC

Moram da priznam da mi je In Fabric, novo i najbolje ostvarenje Petera Stricklanda (Berberian Sound Studio, The Duke of Burgundy), neočekivano mnogo prijao i nisam siguran da će sve ono što ću o njemu reći poslužiti i kao "objektivna" (fuck you!) odbrana mog suda i samog filma.

In Fabric nastavlja Stricklandovu fascinaciju retro-šikom filmova osamdesetih (giallo) i sedamdesetih (erotica) u priči koja od "italijanskih kreatora" (pun intended) pozajmljuje kontekst veštica u modernom setingu (koje sada operišu kao vlasnice jednog prestižnog modnog butika), a od ovih drugih senzualni ton koji podcrtava čovekovu neutoljivu potrebu za dodirom, intimizacijom i seksom. Na sve to, film, uslovno rečeno, kao "onaj" Antonionijev prati jednog junaka, a onda od nekog trenutka "zaprati" nekog drugog.

Glavna junakinja In Fabric je Sheila (Marianne Jean-Baptiste iz Leighevog Secrets And Lies) koja u želji da impresionira muškarca sa kojim planira blajnd-dejt u pomenutoj prodavnici veštica (koje, što je i komično i groteskno, baš tako i izgledaju!) kupuje crvenu haljinu, za koju će se ispostaviti da ima ubilačke navike koliko i Christine, auto-ubica, Stephena Kinga. Haljina prvo izaziva neprijatne alergijske reakcije na koži, zatim demonstira svoju neuništivost uništavajući veš-mašine u kojima je neželjeno završila, a potom kumuje stradanju onih koji je nose. U isto vreme, lepota i svrha haljine bude kod onih koji je nose i samopouzdanje i jačaju potrebu za "onim drugim".

Strickland u filmu kombinuje pomenuti "giallo" horor sa dovoljno stilizacije da bi Argento bio zadovoljan, zatim istu meša sa zabavnim "kitchen sink" aspektima britanske drame, i to u domenu porodičnih i bračnih odnosa, a sve to u nekoliko navrata filuje sa komičnim momentima kapitalističke eksploatacije zaposlenih koje apsurdom svoje egzekucije zadiru u najzlatnija izdanja pythonovskog i post-pythonovskog humora (na mestu sjajnog Juliana Barrata skoro da se bez problema može zamisliti John Cleese). I te žanrovske oscilacije, između horora, drame i komedije, u Stricklandovom svetu neprekidno iseckanom (pun intended) apstraktnim kolažima (koji kreiraju nekakvu polupsihodeličnu aromu filma), funkcionišu tako da jedni drugima pružaju uverljivost i verovatnost. Ako veštice zaista postoje, onda i pretpostavljeni u minutama mere zadržavanje zaposlenih u toaletu, a takvi zaposleni sigurno imaju problem sa glasnoćom "kaninglingusa" devojaka svojih sinova...

In Fabric je više snaga materijala (again, pun intended) nego kroja (ali samo ako bi kroj bio dramska priča). Strickland se isprofilisao kao autor vrlo specifičnog vizuelnog senzibiliteta natopljenog patinom izbledelih časopisa i hauntološkim saundtrakom (sada već vernih) post-brodkastovaca Cavern Of Anti-Matter, koji još jednom bivaju nepogrešivo odabrani da nas ubace u hladni vremeplov.

Slično maestralnijem Guadagninovom rimejku Suspiria, i Stricklandov film ima snagu da horor razigra za sopstvene autorske potrebe i kreira jedan svet u kome smo i čulno i intelektualno nadraženi daleko više nego što bi u čistom hororu ikada bili.

SELEKTAH: 9minus/10