Nije zbog naslova. Tek sam ga posle postao svestan.
Bilo je to nedavno. Dok sam sedeo u ofisu i radio, a mrak nije hteo da se odmakne od mene. Da sam se upoznao sa Brianom.
Iako mi se čini da sam ja sigurno, u životu, već voleo makar jedan album njegovih The Renderers. Možda ovaj. Možda ovaj. A možda i više od jednog. Koliko se sećam, a to je sad već možda domet i nekog paralelnog univerzuma, The Renderers zvuče kako sam zamišljao Thin White Rope. Kao da je apokalipsa nešto što dolazi sporo i prelepo kao zalazak sunca. Dok se sa verande neke drvene kuće posmatra uz čašu polu-punu (polu-praznu) viskija.
Jedino što su The Renderers sa Novog Zelenda, gde će apokalipsa sigurno prva doći. Iz mora ili iz Azije.
This World Just Eats Me Up Alive je kompilacija pesama koje je Brian osmislio i iskomponovao sam, ali snimio uz pomoć The Renderers ili The Therminals (pošto svira u oba benda), u prethodnih osam godina, od kojih je većina provedena na njegovoj novoj adresi u Kaliforniji.
Pesme na This World... su u magli. Blagoj, toploj, psihodeličnoj, šugejzičnoj magli kakva isparava iz zvuka Slowdive. Ali mogu da se dopadnu i fanovima Tom Petty-ja. Jer imaju nečeg starovremenskog, staroformatskog u sebi. Stižu iz starog srca. A možda me Crookov vokal podseća na Petty-jev.
This World... nije imao puno para za produkciju. Ili ideja. Muzika zvuči skoro kako je odsvirana, u nekoj garažici na kojoj nisu mogla da se zatvore vrata do kraja, pa je neprekidno provirivao pustinjski pesak, ili vetar. Sa često vrlo bazičnim i skoro krautičnim ritmovima koje sviraju momci koje su tek počeli, a ne koji su skoro završili. Ali Crook je preko te, relativno mladalačke i studentske svirke, preliven kao topao krem. Njegova "pesma" ne dopušta pesmi da se rasprši i raspline. Iako i do toga dođe u...
... Eats Me Up, koja počinje sa Twin Peaks prašastim ritmom i orguljastom melodijom, Crook preko leševa Tindersticks relaksirano parira sve trileroznijoj atmosferi. Stvar kida. A čak nije ni najbolja stvar ovde. Ali sa skoro deset minuta trajanja jeste najduža. Jer se u drugom delu pesme odigra igrani film o apokalipsi koja je stigla kao čopor vukova u selo. I bila podjednako nemilosrdna. I potom se u još šest minuta protegnula i na narednu The Smoking Singularity.
Iako sam negde pročitao da su neke od pesama inspirisane smrću Crookovog brata, This World... malo više zvuči kao da je Crook o istom trošku izgubio čitav svet, a onda je smogao snage da iz pepela istog izraste kao krhka biljčica. Ovo nije album kome ćete se rado vraćati, ali, ako vam se jednom dopadne, sigurno hoćete, pre ili kasnije.
Smrt je kao kućni ljubimac, šta će vam ako nećete njime da se bavite. Zato pazite šta ćete s umiljatim tragedijicama na koje slučajno naletite na ulici. Crookov solo je možda i o tome.
SELEKTAH: 9minus/10
Bilo je to nedavno. Dok sam sedeo u ofisu i radio, a mrak nije hteo da se odmakne od mene. Da sam se upoznao sa Brianom.
Iako mi se čini da sam ja sigurno, u životu, već voleo makar jedan album njegovih The Renderers. Možda ovaj. Možda ovaj. A možda i više od jednog. Koliko se sećam, a to je sad već možda domet i nekog paralelnog univerzuma, The Renderers zvuče kako sam zamišljao Thin White Rope. Kao da je apokalipsa nešto što dolazi sporo i prelepo kao zalazak sunca. Dok se sa verande neke drvene kuće posmatra uz čašu polu-punu (polu-praznu) viskija.
Jedino što su The Renderers sa Novog Zelenda, gde će apokalipsa sigurno prva doći. Iz mora ili iz Azije.
This World Just Eats Me Up Alive je kompilacija pesama koje je Brian osmislio i iskomponovao sam, ali snimio uz pomoć The Renderers ili The Therminals (pošto svira u oba benda), u prethodnih osam godina, od kojih je većina provedena na njegovoj novoj adresi u Kaliforniji.
Pesme na This World... su u magli. Blagoj, toploj, psihodeličnoj, šugejzičnoj magli kakva isparava iz zvuka Slowdive. Ali mogu da se dopadnu i fanovima Tom Petty-ja. Jer imaju nečeg starovremenskog, staroformatskog u sebi. Stižu iz starog srca. A možda me Crookov vokal podseća na Petty-jev.
This World... nije imao puno para za produkciju. Ili ideja. Muzika zvuči skoro kako je odsvirana, u nekoj garažici na kojoj nisu mogla da se zatvore vrata do kraja, pa je neprekidno provirivao pustinjski pesak, ili vetar. Sa često vrlo bazičnim i skoro krautičnim ritmovima koje sviraju momci koje su tek počeli, a ne koji su skoro završili. Ali Crook je preko te, relativno mladalačke i studentske svirke, preliven kao topao krem. Njegova "pesma" ne dopušta pesmi da se rasprši i raspline. Iako i do toga dođe u...
... Eats Me Up, koja počinje sa Twin Peaks prašastim ritmom i orguljastom melodijom, Crook preko leševa Tindersticks relaksirano parira sve trileroznijoj atmosferi. Stvar kida. A čak nije ni najbolja stvar ovde. Ali sa skoro deset minuta trajanja jeste najduža. Jer se u drugom delu pesme odigra igrani film o apokalipsi koja je stigla kao čopor vukova u selo. I bila podjednako nemilosrdna. I potom se u još šest minuta protegnula i na narednu The Smoking Singularity.
Iako sam negde pročitao da su neke od pesama inspirisane smrću Crookovog brata, This World... malo više zvuči kao da je Crook o istom trošku izgubio čitav svet, a onda je smogao snage da iz pepela istog izraste kao krhka biljčica. Ovo nije album kome ćete se rado vraćati, ali, ako vam se jednom dopadne, sigurno hoćete, pre ili kasnije.
Smrt je kao kućni ljubimac, šta će vam ako nećete njime da se bavite. Zato pazite šta ćete s umiljatim tragedijicama na koje slučajno naletite na ulici. Crookov solo je možda i o tome.
SELEKTAH: 9minus/10
No comments:
Post a Comment