FRIDUME, NE BUDI PIČKA: ENTROPIJA - Mi (Krava 22)

Ovu recenziju omogućio vam je Fotokiosk (posetite Fotokiosk ako vas zanima fotografija, ako vam trebaju filmovi za foto-aparate ili kiosci).

Ovih dana u mom životu nema moćnije muzike od Joy Division.
I Princea.
A onda se pojavi Fotokiosk i konačno mi priloži svoj izbor iz moderne srpske/ ex-YU/ balkanske muzike koju bih i ja trebalo da preslušam, znam i volim.
I priloži i link za Entropiju.

Na prvo slušanje ja u Entropiji isključivo čujem, isključivo slušam i isključivo volim samo ono što me podseća ili liči na Joy Division.
Jer stvari koje liče na Princea baš i nema. I to nije zamerka.

Entropija bi mogla da bude iz vremena Joy Division. Duhom, muziciranjem, prljavim post-pankom, produkcijom, osećajem da dolazi iz sličnih mančesterskihnovobeogradskihbetonskih zona.
Jedino što Entropija, ipak, zvuči malo raspoloženije.
Ne baš kao Prince. Ali kao da je malčice i zabole.
Kao da je popustila. Vremenima, tokovima, neodrastanjima.

Neke pesme kao Vetar zvuče kao obrade neobjavljenih Joy Division pesama. I to na srpskom!
Ali malčice raspoloženije. Malčice, tek da zavara.

I dok vi ovo čitate i ja se pitam - a što bih ja na svom blogu morao da pišem recenzije kakve vi očekujete?

Što ja pre nisam čuo za Entropiju? Što ja ništa ne znam o Entropiji (pa ne mogu i neću to da podelim sa vama, jer ni sam bend na svojoj Bandcamp stranici ne može i neće)? Je li, Fotokiosče?!! (Čak ni on sem linka ne servira nikakve informacije).

I koliko će vas, pizdi, nakon što vidi ocenu da klikne na priloženu Bandcamp plejlistu bez čitanja ovog teksta? Jer vremenabrzinainformacijaskraćenjesmor. Pizdetine nad pizdetinama! Čak i ovi što pomisle - "pa, i nema šta da se pročita...".

Entropija su bazični i energični. Ali još uvek ne deluje da su, kao Repetitor, to pretvorili u svoj stil. Da živimo u nekoj građanskoj državi mogli bi da pričamo o "novosrpskom novom talasu" i povampirenju entuzijastičnog (beogradskog) rokenrola s početka osamdesetih. Jedino što, a vi me ispravite ako grešim, Entropija (za razliku od VIS Idola) nema želju da bude i kulturno-umetnički "projekat". Niti društveno angažovana.

Entropija sviraju muziku kakva je čak i gradu kakav je Beograd potrebna. Muziku očiglednih autsajdera, koje, kako više puta napisah, podjednako karakteriše bol u kurcu, koliko i bol u srcu. Nepodnošljiva lakoća ravnodušnosti.

Ko se sekao na Repetitor, sada ima novi repetitor.
Ko se seče, baš ovih dana, na Joy Division, prijaće mu da je sve izgubljeno baš kako treba.
Imam želju da Entropija na sledećem albumu napravi nešto dobro skoro kao Moja si od Idola. Jer neko mora.

SELEKTAH: 8/10