Čitam u Pitchforkovoj recenziji ovog albuma kako je frontmen Girl Band, Dara Kiely, izbacio iz stihova reči "ja" i "ti" da se ne bi auto-trigerovao i pokrenuo seriju anksioznih, paničnih i drugih napada koji (i inače) more njegov mentalni sklop.
Razmišljam da li da i ja iz svoje recenzije izbacim iste reči. Iz istih razloga. Ali šta onda ostaje? Pitchforkova recenzija?
Na Girl Band sam bacio uho daleke 2015. (tehnički 2016, auto-korigujem se zbog Krstev Pjotora) kada su sa svojom teškomentalnom i sedam minuta dugom temom Paul zauzeli čeono mesto na Festive Fifty listi Dandelion radija i puknuli me u čelo kao romskom svadbom. Bio je to redak primerak "zvuka devedesetih". Tog mračnog bića u kome nestaje svaki eho. Gde je refren vrisak. Gde se melodija samopovređuje dok sasvim ne iskrvari. Dom za vešanje. Brainiac. Therapy?. Six Finger Satellite. Slint. Arab On Radar. Jesus Lizard. Alice Donut. Girls Against Boys. TAD. Supermenova sestrica na B92, četvrtkom. Mislim šta ja znam. Većina tih stvari je tada samo prolazila pored mene. I plašila me. Ostavljala traume. Kojima sam se rado vratio kad sam porastao. I postao neprobojan prema spolja.
Girl Band su iz Irske. Irska, barem sa slika, deluje kao zemlja gde je lepo svirati nojz-rok. Treba uzvratiti talasima nečim.
"The talkies" su filmovi sa zvukom tj to ime su dobili u onom prelaznom periodu sa nemih na zvučne. Možda u Irskoj to znači i nešto drugo. Ako pesme na ovom albumu zamislite kao filmove onda su to filmovi koji su, bez problema, stali u minut ili osam minuta. I prikazali nam doživljaje ljudi sa kojima se drugi radije ne bi družili. Saundtrak svih tih filmova prožet je nervozom, tinjanjem, serijom eksplozija, IRA magijom iz najboljih dana.
Što više slušam to se lošije osećam što se bolje osećam.
Ako bih nekoga želeo da prevarim i navučem na Girl Band, jer to treba, rekao bih mu da oni zvuče kao The Strokes koje neko muči. Jer stanoviti VU-šmek je tu, ali umesto muzike za uzimanje droge imamo uvid u muziku koja nastaje kada te droge nema.
S druge strane...
Pesma Aibophobia zvuči kao da Lou Reed pokušava da nadglasa sopstvene samrtne roptaje koji se neumoljivo i repetativno ponavljaju.
Ali stihovi kažu sledeće: Acrobats stab Orcas/ Party Booby Trap/ Top spot to idiot/ Cain a maniac... itd itd... Ne pada mi na pamet da pokušam da pronađem smisao. Mene samo zanima da u nedogled puštam sebi u lupu poslednjih tridesetak sekundi pesme kada se u istu uključe i "Rozmerine babice".
U pesmi Going Norway ima stih "Aw shit/ Guilty about sit-ups".
U pesmi Shoulderblades Dara za nešto kaže da je kao šešir za Eda Mordakea, Engleza iz XIX veka za koga legenda kaže da je na potiljku imao još jedno lice, i to žensko, koje je balilo.
U pesmi Combover stihovi kažu Happy as Larry/ Called the teacher Mammy/ Gave Birth to a Fax Machine/ Spotty little prick/ Blood suckers exist...
Pomišljam da možda iz svih ovih pesama nije uklonjeno malo više reči od "ja" i "ti".
Nemoguće je da slušate TALKIES zbog reči, to je moja poenta. One su ovde, očigledno, samo spontana artikulacija neizrecivog. Njihov smisao je nebitan. Njihov kriktaj je esencija.
To je cinična poenta koncepta. Zar ne?
Primalno je uzelo primat nad intelektualnim. Ili barem tako deluje. Ili se tako, postmoderno, nameće.
SELEKTAH: 8plus/10
No comments:
Post a Comment