THE LAUNDROMAT

The Laundromat je dobar i efektan televizijski film. Pod "dobar" mislim da je zabavan, a pod efektan, mislim da njegov neplanirani ulazak u živote ljudi putem teve ekrana (naspram "planiranog" odlaska u bioskop) može da rezultira osećajem kvalitetno provedenog vremena koje je čak uspelo da odradi i svoj edukativni zadatak.

The Laundromat deo svoje estetike duguje Adamu McKay i filmovima poput The Big Short koji "emtivijevski" pitko pokušavaju da se pozabave komplikovanim i debelo zamandaljenim procesima u društvu, a koji imaju višestruke reperkusije na život običnog čoveka. Međutim, suština njegove egzekucije daleko je bliža modelu kome pribegava John Oliver u svom šou Last Week Tonight kada angažuje jednu ili više holivudskih zvezda da odglume ili dočaraju neki problem, a potom koristeći sopstvenu atraktivnost u nekoj vrsti skoro auto-parodičnog formata izapeluju na gledaoce šta da rade tj šta da ne rade. Za potrebe jedne takve stvari, Steven Soderbergh, koji nikada ne beži od stvari koje još nije probao, angažovao je Meryl Streep, Gary Oldmana i Antonia Banderasa, u "naslovnim ulogama", da objasne kakve veze ima "vistlblouing" skandal sa "finansijskim dokumentima koja su procurela iz Paname" (pre par godina) sa životom i tragedijom jedne obične Amerikanke čiji je suprug poginuo tokom jedne obične nesreće na turističkom brodiću. Još desetak drugih poznatih glumaca u skoro "kejmio" pojavama asistira im u tome.

Soderbergh u čitavu stvar ulazi "brehtovski", ali bez pevanja, meta-tretirajući svoj film kao istu vrstu paravana koju plasiraju kompanije sakrivajući se iza niza, praktično nepostojećih, drugih kompanija čije se vlasništvo proteže u nedogled sve do sumnjivih, finansijskih rajeva kojima je, naravno, nemoguće ući u trag. Meryl igra udovicu koja pokušava da naplati odštetu od vlasnika turističke kompanije nakon smrti svoga supruga, usput shvatajući da je kroz seriju finansijskih i vlasničkih merifetluka takvoj nameri put sasvim zavejan. Paralelno s tim, poput "emsijeva", Oldman i Banderas nam raskrinkavaju drugu stranu priče, onu kojoj su oni "željena i nedostižna destinacija" skrivena iza hiljada fiktivnih kompanija. U pokušaju da Streepova stigne do njih, Soderbergh nam pokazuje šta se dešava iza paravana "poreskih rajeva" agitujući, na kraju filma i kroz nju samu da "ustanemo protivu ovog problema" (Streepova skida sve maske i staje pred nas kao "kip slobode" i lično zainteresovana za rešavanje ovog slučaja).

The Laundromat je zabavan, liberalno-levičarski-friendli, barata crnom komedijom i aspurdom po potrebi, nema nameru da nas poštedi sopstvenih gluposti i holivudski je bespoštedan u svom cinizmu prema zaslugama Amerike za čitav ovaj lanac prevara. Soderbergh koji je u Trafficu raskrinkavao neki drugi problem, podjednako važan, sada je jasno da je komedija postala najdelotvornije sredstvo da poruka, apel, ali i lekcija stignu do što većeg broja ljudi. Kombinacija sa Netflixom dopušta i omogućuje mu sve to.

Meni je prijalo, a i nešto sam naučio.

SELEKTAH: 7plusplus/10