FURIE

Akcioni film Furie privukao je moju pažnju dvama stvarima: 1) činjenicom da se radi o najgledanijem vijetnamskom filmu svih vremena i 2) opisom da je isti "vijetnamski Taken", "samo sa ženom" u glavnoj ulozi.

Što se tiče ovog prvog, probajte da pogodite kakva vrsta filma je, recimo, "najgledanija u Srbiji", pa onda na osnovu toga odlučite koliko to implicira i kvalitet filma koji vas očekuje, jer, manje-više, isto važi i za Vijetnam. Što se ovog drugog tiče, formalno tako nešto može da se tvrdi, ali je u egzekuciji daleko od "hard-boiled" svežine koju je Morel svojim ostvarenjem uneo u naš život.

Glavna junakinja Furie je Hai, koja je nekada radila kao menadžerka i/ili obezbeđenje kluba u Sajgonu, a potom se, po dobijanju ćerke, povukla u neko manje mesto, u kome radi kao, pazi sad!, uterivačica dugova za lokalnu lihvarku. Hai definitivno nije omiljena u svom mestu, a znaci osude i konzervativizma tamošnje sredine iščitavaju se i iz odnosa prema njenom "samohranom" statusu. Dok iz ono malo flešbekova na "sajgonske dane" shvatamo da je njen beskompromisan stav obezbedio dovoljno neprijatelja i tada. Otuda, kada njena ćerka bude oteta, deluje logično da se radi o nenaplaćenoj osveti. Od tog trenutka, film rediteljskog dua koji čine Le-Van Kiet i Van Kiet Le (osim ako to nije ista osoba na dva različita raspisa imena), postaje jedna dugačka jurnjava, koja prvo menja prevoze, a potom lokacije sve do, izvesnog i predvidljivog, hepienda.

Iako je Furie formalno akcioni film sa obiljem "karate" obračuna, on je u suštini melodramski prilagođen TV gledaocu i čitavu priču o "oslobađanju" devojčice lansira kroz patetično i stereotipno datu sliku samohrane majke čiji dom je i bukvalno otuđen od društva i koja potom, isto tako "samohrano" mora da se bori za spas svoga deteta. Rediteljski duo i na terenu žanrovske postavke malčice varira stvar time što kidnapovanje deteta iz žanra izmešta na pomenuti melodramski/festivalski/NGO teren uplitanjem trgovaca organima koji po Vijetnamu otimaju decu, rasparčavaju ih i potom prodaju "u delove". Ta stvar možda predstavlja tvistić na žanr, ali zapravo samo još više raspiruje melodramsku "strašnost" onoga što se dešava i obezbeđuje hranjenje iste one zabrinutosti koja tavori nad sudbinama desetina slepih/siročićastih heroina teve sapunica.

Furie, dakle, iz solidne originalne postavke, ne izvlači previše toga zanimljivog. Film nakon furioznog starta uz reku gubi ritam tokom stizanja u Sajgon, gde se priča raspada po šavovima prošlosti i sadašnjosti, neuverljivih obrta i relativno formulaičnih tuča koje ne uspevaju da objasne da li je Hai super-žena ili "ipak, samo žena", jer naizmenično strada od batina, a onda potom i superherojski uspeva da se regeneriše.

Mislim da ovo možete da propustite.

SELEKTAH: 4minus/10