Kobna greška 3, jer ovo čak i nije horor (kao što sam mislio)!...
Jennifer Kent je rediteljka veoma hvaljenog The Babadook, koji je svojevremeno na mene ostavio relativno mlak utisak, ali sam napravio mentalnu fusnotu da obratim pažnju (i) na naredni uradak Kentove. Već sam u podnaslovu rekao da je to bila kobna greška.
The Nightingale je overdouz #meToo pokretom, koji simbiozno spaja dve žrtve bele, muške, testeronske tiranije- ženu i manjine. I to čini na vrlo pamfletan način. Otuda kobnost materijala.
Kentova radnju svog filma smešta u devetanesti vek, u Australiju, kada Velika Britanija još uvek aktivno izvozi kažnjenike u tu koloniju, tamo ih šikanira u novoustrojenom "bezakonju", a o istom trošku krči put "civilizaciji" tamaneći lokalni aboridžanski živalj kao besne, mirjevske kerove.
Junakinja naše priče je Clare, Irkinja koja je završila tu gde je, verovatno zbog sitnih lopovluka u Kraljevini. U "novom svetu" ona je našla supruga, isto takođe kažnjenika, i sa njim dobila bebu. Međutim, nakon odsluženja kazne od početka novog života deli je formalni otpust koji treba da joj da lokalni narednik, koji je bolesno zaljubljen u nju. A u isto vreme je i seksualni adikt, psihopata i na svaki drugi način ljudski gad.
Kentova Clare u naš život uvodi čedno. Ona na nekakvoj svečanosti glasom "slavuja" peva folk tužbalicu koja raspaljuje srca vojnika koji su daleko od doma. Nakon toga (slede spojleri!) biva brutalno silovana od strane pomenutog narednika, čime samo počinju njene muke... Koje, zaista, nisu lako podnošljive ni za izdržljive stomake i obično su nam ih do sada servirali "dečaci" među rediteljima. I Kentova u beskompromisnost prikazanog nasilja ne donosi ništa posebno njeno.
The Nightingale ubrzo postaje "film osvete", koji, kako pomenuh, spaja Clare sa Aboridžinom Billy-jem, koji je njen vodič kroz australijsku prašumu na putu ka gradu u koji se uputio zli narednik.
Ako ostavimo po strani, sada već i u postmodernoj interpretaciji, istrošene primere vrlo, vrlo slikovitog nasilja, The Nightingale ne uspeva da se dramski artikuliše kao vredan gledanja. Zločin počinjen na početku je već toliko strašan da opravdava šta god treba da zatekne narednika i njegove. Otuda je potonja akumulacija novih zločina sasvim nepotrebna i više služi "neverovatnosti" negativca i njegovom doživljaju kao junaka "crtanog filma", koji postaje skoro komičan u sve apsurdnijoj maksimizaciji svog zla. Kentova evidentno nema nijednu jedinu lepu reč za britanske kolonizatore, a mi, pošteni gledaoci, koji se i slažemo s njom, ipak, ostajemo nezadovoljni činjenicom da je sve dato vrlo jednostrano i polarizovano: Englezi=baaaad!, sve ostalo=okej i/ili žrtve Engleza.
Paralele sa epohom post-vajnstajnizacije "seksualnog i drugog nasilja nad ženama" su evidentno tema ovog filma, kojoj je priključeno "stradanje manjina" pridodato samo da bi se aktivnosti zločinca izartikulisale kao univerzalno pogubne. Ali to ne uspeva da izdigne film iz njegove pamfletne namene, jer ne uspeva da kreira situaciju nerazrešene kompleksnosti koja bi involvirala gledaoca i tražila od njega da promisli šta se dešava. Kentova gledaoca, naprotiv, svodi na skoro animalno biće koje, kako film odmiče, jedino želi da vidi, i potom se nasladi, time kako će se osveta realizovati. Pa ga i tu ga izneverava! Tj nudi neko "nit smrdi, nit miriše" rešenje, koje jeste radikalno (jer primenjuje princip Aboridžina po kome "truloj voćki nema spasa"), ali s druge strane i sam čin osvete stavlja u njegove ruke (a ne njene).
Sam kraj filma, opet propraćen pesmom "slavuja", daje žrtvama malo nade u vidu svitanja novog dana (ali bukvalno!), jedino što razdvonjeni proces osvete u gledaocu eliminiše neophodni emocionalni angažman.
Iako mi nije drago zbog toga, ali moram da kažem da Aisling Fanciosi, kao Clare, nije baš impresionirala svojom dvofaznom glumom (poslušno tele vs besan pas), ali je svakako ostvarila više od svojih aboridžanskih kolega koji su ili "standardno naturščički" ili su potpuno promašili epohu i žanr i glume relaksirano kao da su u Gloverovoj Atlanti.
SELEKTAH: 2/10
Jennifer Kent je rediteljka veoma hvaljenog The Babadook, koji je svojevremeno na mene ostavio relativno mlak utisak, ali sam napravio mentalnu fusnotu da obratim pažnju (i) na naredni uradak Kentove. Već sam u podnaslovu rekao da je to bila kobna greška.
The Nightingale je overdouz #meToo pokretom, koji simbiozno spaja dve žrtve bele, muške, testeronske tiranije- ženu i manjine. I to čini na vrlo pamfletan način. Otuda kobnost materijala.
Kentova radnju svog filma smešta u devetanesti vek, u Australiju, kada Velika Britanija još uvek aktivno izvozi kažnjenike u tu koloniju, tamo ih šikanira u novoustrojenom "bezakonju", a o istom trošku krči put "civilizaciji" tamaneći lokalni aboridžanski živalj kao besne, mirjevske kerove.
Junakinja naše priče je Clare, Irkinja koja je završila tu gde je, verovatno zbog sitnih lopovluka u Kraljevini. U "novom svetu" ona je našla supruga, isto takođe kažnjenika, i sa njim dobila bebu. Međutim, nakon odsluženja kazne od početka novog života deli je formalni otpust koji treba da joj da lokalni narednik, koji je bolesno zaljubljen u nju. A u isto vreme je i seksualni adikt, psihopata i na svaki drugi način ljudski gad.
Kentova Clare u naš život uvodi čedno. Ona na nekakvoj svečanosti glasom "slavuja" peva folk tužbalicu koja raspaljuje srca vojnika koji su daleko od doma. Nakon toga (slede spojleri!) biva brutalno silovana od strane pomenutog narednika, čime samo počinju njene muke... Koje, zaista, nisu lako podnošljive ni za izdržljive stomake i obično su nam ih do sada servirali "dečaci" među rediteljima. I Kentova u beskompromisnost prikazanog nasilja ne donosi ništa posebno njeno.
The Nightingale ubrzo postaje "film osvete", koji, kako pomenuh, spaja Clare sa Aboridžinom Billy-jem, koji je njen vodič kroz australijsku prašumu na putu ka gradu u koji se uputio zli narednik.
Ako ostavimo po strani, sada već i u postmodernoj interpretaciji, istrošene primere vrlo, vrlo slikovitog nasilja, The Nightingale ne uspeva da se dramski artikuliše kao vredan gledanja. Zločin počinjen na početku je već toliko strašan da opravdava šta god treba da zatekne narednika i njegove. Otuda je potonja akumulacija novih zločina sasvim nepotrebna i više služi "neverovatnosti" negativca i njegovom doživljaju kao junaka "crtanog filma", koji postaje skoro komičan u sve apsurdnijoj maksimizaciji svog zla. Kentova evidentno nema nijednu jedinu lepu reč za britanske kolonizatore, a mi, pošteni gledaoci, koji se i slažemo s njom, ipak, ostajemo nezadovoljni činjenicom da je sve dato vrlo jednostrano i polarizovano: Englezi=baaaad!, sve ostalo=okej i/ili žrtve Engleza.
Paralele sa epohom post-vajnstajnizacije "seksualnog i drugog nasilja nad ženama" su evidentno tema ovog filma, kojoj je priključeno "stradanje manjina" pridodato samo da bi se aktivnosti zločinca izartikulisale kao univerzalno pogubne. Ali to ne uspeva da izdigne film iz njegove pamfletne namene, jer ne uspeva da kreira situaciju nerazrešene kompleksnosti koja bi involvirala gledaoca i tražila od njega da promisli šta se dešava. Kentova gledaoca, naprotiv, svodi na skoro animalno biće koje, kako film odmiče, jedino želi da vidi, i potom se nasladi, time kako će se osveta realizovati. Pa ga i tu ga izneverava! Tj nudi neko "nit smrdi, nit miriše" rešenje, koje jeste radikalno (jer primenjuje princip Aboridžina po kome "truloj voćki nema spasa"), ali s druge strane i sam čin osvete stavlja u njegove ruke (a ne njene).
Sam kraj filma, opet propraćen pesmom "slavuja", daje žrtvama malo nade u vidu svitanja novog dana (ali bukvalno!), jedino što razdvonjeni proces osvete u gledaocu eliminiše neophodni emocionalni angažman.
Iako mi nije drago zbog toga, ali moram da kažem da Aisling Fanciosi, kao Clare, nije baš impresionirala svojom dvofaznom glumom (poslušno tele vs besan pas), ali je svakako ostvarila više od svojih aboridžanskih kolega koji su ili "standardno naturščički" ili su potpuno promašili epohu i žanr i glume relaksirano kao da su u Gloverovoj Atlanti.
SELEKTAH: 2/10
No comments:
Post a Comment