Metacritic: 82/100
The Guardian (Peter Bradshaw): ****/*****
Nekoliko relativno nepovezanih misli:
Postmoderna je počela sa smenom reditelja i pisaca na mestu "autora" pozorišne predstave.
Početkom XX veka?
Re-kontekstualizacija sadržaja bolje prolazi u pozorištu. Nego na filmu.
Čast Jarmanu i Godardu.
Kažem bolje prolazi jer je gledalac neposrednije upleten u dramu. Nema filtera.
U filmu Transit, nemačkog reditelja Christiana Petzolda u čiji umetnički dar i dalje pokušavam da proniknem, radnja se odvija u setingu današnjice (iako internet, mobilni i tome slično manjka u kadru), ali radnja se "dešava" možda pred Drugi svetski rat, možda tokom Hladnog rata, možda u nekoj fiktivnoj današnjici ili budućnosti. Ono što je (za)dato jeste da neki "Nemci" preko Francuske beže ka Meksiku, Americi i dalje. I za to su im potrebne tranzitne vize i dozvole koje se izdaju po večito filmskim "konzulatima". Ali iako se radnja odvija u današnjici, čitav taj proces izgleda kao da smo u "Kazablanci". Borba sa tim da razumete šta se i zašto dešava neminovno kreira neku napetu, polu-trileroznu atmosferu.
Međutim, ono što dobijamo je defakto "pozorišni materijal" (iako rađen po romanu Anne Saghers) loše transponovan u film. Niz "pozorišnih scena", čija se drama odvija u dijalogu (čak i kad se ovaj vodi sa gluvonemim sagovornicima) koji se tromo klackaju u bari nedešavanja glumeći radnju.
I pre nego što Petzold posegne sa pričom o nečemu što jasno aludira na Sartreovu Huis Clos (Iza zatvorenih vrata) tj ideju da su junaci zarobljeni na jednom mestu sve nevoljnije spoznavajući da je to što im se dešava "sam pakao". U Petzoldovom slučaju to je "tranzitna zona" iz koje njegovi junaci ne mogu da pobegnu, večito čekajući pravu priliku i idealne okolnosti da šmugnu, u bolje sutra. U idealnoj izvedbi te postavke to je Bunuelov El angel exterminador.
Kao i prethodna ostvarenja Christiana Petzolda i ovo u kome pratimo doživljaje izvesnog Georga, koji, bežeći iz Nemačke preko Marseja u pomenuti "Meksiko", slučajno preuzima identitet jednog pisca, što ga dovodi u niz komplikovanih situacija, pati od nedostatka životnosti ili humora, što je višestruko kompenzovano prepakivanjem melodrame kao vrhunske intelektualne poslastice. Da li je Petzoldov film priča o identitetu tj tome kako isti zavisi od drugih, a ne od nas, ili o imigrantskom talasu koji talasa Evropu, pa smo svi pomalo u nekom tranzitu, ili je to priča o čoveku koji skoro groteskno upada u melodramske situacije, prvo bivajući "otac" porodici koja to nije tražila, a potom "suprug" nekome ko je to još manje tražio.
A kako ni same okolnosti nisu jasno isprofilisane, čemu seting današnjice samo otežava stvar, teško je osećati junake kao žive ljude, a ne kako hodajuće metafore, što nas hendikepira u empatiji sa onim što im se dešava. Te se nekako osećate kao na pozorišnoj predstavi (možda Bitefa?) koja govori o temi koja bi trebalo da nas se tiče, ali nekako ne nalazi način da se tiče i našeg života.
Franz Rogowski kao George je interesantan, ali fanovima Joaquina Phoenixa će preterana sličnost njihovog "metoda" biti još jedan odbojan momenat u percpeciji filma.
SELEKTAH: 3/10
The Guardian (Peter Bradshaw): ****/*****
Nekoliko relativno nepovezanih misli:
Postmoderna je počela sa smenom reditelja i pisaca na mestu "autora" pozorišne predstave.
Početkom XX veka?
Re-kontekstualizacija sadržaja bolje prolazi u pozorištu. Nego na filmu.
Čast Jarmanu i Godardu.
Kažem bolje prolazi jer je gledalac neposrednije upleten u dramu. Nema filtera.
U filmu Transit, nemačkog reditelja Christiana Petzolda u čiji umetnički dar i dalje pokušavam da proniknem, radnja se odvija u setingu današnjice (iako internet, mobilni i tome slično manjka u kadru), ali radnja se "dešava" možda pred Drugi svetski rat, možda tokom Hladnog rata, možda u nekoj fiktivnoj današnjici ili budućnosti. Ono što je (za)dato jeste da neki "Nemci" preko Francuske beže ka Meksiku, Americi i dalje. I za to su im potrebne tranzitne vize i dozvole koje se izdaju po večito filmskim "konzulatima". Ali iako se radnja odvija u današnjici, čitav taj proces izgleda kao da smo u "Kazablanci". Borba sa tim da razumete šta se i zašto dešava neminovno kreira neku napetu, polu-trileroznu atmosferu.
Međutim, ono što dobijamo je defakto "pozorišni materijal" (iako rađen po romanu Anne Saghers) loše transponovan u film. Niz "pozorišnih scena", čija se drama odvija u dijalogu (čak i kad se ovaj vodi sa gluvonemim sagovornicima) koji se tromo klackaju u bari nedešavanja glumeći radnju.
I pre nego što Petzold posegne sa pričom o nečemu što jasno aludira na Sartreovu Huis Clos (Iza zatvorenih vrata) tj ideju da su junaci zarobljeni na jednom mestu sve nevoljnije spoznavajući da je to što im se dešava "sam pakao". U Petzoldovom slučaju to je "tranzitna zona" iz koje njegovi junaci ne mogu da pobegnu, večito čekajući pravu priliku i idealne okolnosti da šmugnu, u bolje sutra. U idealnoj izvedbi te postavke to je Bunuelov El angel exterminador.
Kao i prethodna ostvarenja Christiana Petzolda i ovo u kome pratimo doživljaje izvesnog Georga, koji, bežeći iz Nemačke preko Marseja u pomenuti "Meksiko", slučajno preuzima identitet jednog pisca, što ga dovodi u niz komplikovanih situacija, pati od nedostatka životnosti ili humora, što je višestruko kompenzovano prepakivanjem melodrame kao vrhunske intelektualne poslastice. Da li je Petzoldov film priča o identitetu tj tome kako isti zavisi od drugih, a ne od nas, ili o imigrantskom talasu koji talasa Evropu, pa smo svi pomalo u nekom tranzitu, ili je to priča o čoveku koji skoro groteskno upada u melodramske situacije, prvo bivajući "otac" porodici koja to nije tražila, a potom "suprug" nekome ko je to još manje tražio.
A kako ni same okolnosti nisu jasno isprofilisane, čemu seting današnjice samo otežava stvar, teško je osećati junake kao žive ljude, a ne kako hodajuće metafore, što nas hendikepira u empatiji sa onim što im se dešava. Te se nekako osećate kao na pozorišnoj predstavi (možda Bitefa?) koja govori o temi koja bi trebalo da nas se tiče, ali nekako ne nalazi način da se tiče i našeg života.
Franz Rogowski kao George je interesantan, ali fanovima Joaquina Phoenixa će preterana sličnost njihovog "metoda" biti još jedan odbojan momenat u percpeciji filma.
SELEKTAH: 3/10
Steta sto autoru nije poznat malo siri kontekst mitologije Marselja, Valter Benjamin isl
ReplyDeleteMeni se cini da Petzold pravi filmove vise za struku nego za siru publiku. Intervjui i "making of" su mu jako zanimljivi. Kao "uputstvo za gledanje". Moracu da pogledam i ovaj Film. D.
ReplyDeletePa Sloba je struka! A kao da mu nije poznato ni da je baš u Marselju na današnji dan pre 85 godina ubijen kralj Aleksandar nevučić, kao da mu je nepoznato da je baš Olimpik Marselj, doduše u Bariju, Zvezda pobedila u finalu Kupa šampiona 1991, kao da nikad u MV nije pustio Marseljezu; kao da JPh Transit nije najbolji igrani film javno prikazan u Jagodini 2019.
ReplyDelete