SYNONYMS

Metacritic: 85/100
Zlatni medved u Berlinu 2019. (uskoro i na FAF-u)

Izraelskog reditelja Nadiva Lapida upoznao sam kad sam odlučio da se pozabavim "originalom" fenomenalnog američkog rimejka Kindergarten Teacher. Na moje iznenađenje, nisam dobio podjednako dobar film, već solidno slabiji, dramski i umetnički daleko lošije artikulisan. Ali, interes za Lapidov rad je ostao. "Zlatni meda" na tasu interesa svakako je prevagnuo u mojoj odluci da se pozabavim njegovim novim filmom.

Kada odgledate film biće vam jasno zašto nastavak moje recenzije izgleda kako izgleda.

Nije mi jasno da li je Synonyms anti-izraelski ili anti-francuski film.

Siguran sam da bi "Godard like this".

Nisam siguran da li je Lapid hipsterskom rekreacijom stila "Novog talasa" pokušao da rekreira čuveni doprinos francuskih reditelja šezdesetih (insistirajući na istom prkosnom senzibilitetu i dezavuisanju gledaoca) ili je napravio parodiju istog. I da li je ovo poslednje uradio namerno ili nenamerno?

Syonyms je priča o mladom Izraelcu Yoavu koji nakon obuke u Izraelu dolazi u Pariz da kao službenik obezbeđenja radi u izraelskoj ambasadi. Tamo doživi nervni slom i potom počinje da se krije u napuštenim stanovima Pariza. Kojom prilikom upoznaje Emilea i Carolinu. Emile potiče iz bogate fabrikantske porodice i živi od izdašnog džeparca u nameri da postane pisac, a Caroline je njegova devojka, koja svira obou u filharmoniji. Njih dvoje su vrlo posvećeni Yoavom duhovnom i materijalnom oporavku. Synonyms je film o tome kako Yoav pokušava da se integriše u francusko društvo, pritisnut time što je "Izraelac", kao i iskustvima u službi i domovini.

Yoav je totalno modelovan po "Belmondeu" iz filmova francuskog "Novog talasa". On je kontinuirana mešavina arogancije i naivnosti. On je kao Stevan u Mlad i zdrav kao ruža. Emile i Caroline su više kao Truffautov Antoine Doinel i izabranice mu, malkice defanzivan, snolik i... praznjikav?! Teško je razdvojiti radnju ovog filma od osećaja meta-filmskog esejisanja na temu primenljivosti "novotalasnosti" na savremenu/aktuelnu tematiku. I do kraja nisam siguran šta je Lapid (više) nameravao.

Da li Lapid, u ponekad neobjašnjivo "školski" direktnim poređenjima brani Izrael govoreći da i "veće kolevke demokratije" i "građanskih sloboda" na slične "militantne" načine kultivišu patriotizam i demokratiju? Ili je upravo suprotno? Ali teško da evidentno "besmisleni" Emile, kao komična refleksija zaprloženih salonskih buržuja zadojenih "jalovim intelektualizmom" i njegova partnerka, nešto pragmatičnija Caroline, zastupaju "celu Francusku".

Yoav je svakako injekcija sirovog neobjašnjivog u njihove živote. Nešto što je i sam novi talas svojevremeno bio za francuski i evropski film. Ali Lapidova rediteljska artikulacija je povremeno idiotska u svom referisanju na radikalne rediteljske poteze novotalasnih autora. Baš kao i godarovske literarne reference (ona o Hektoru i Troji) koje prožimaju ceo film (Hektor je Yoavov idol).

Synonyms (Izrael=Franucuska?) je možda najzabavniji zahvaljujući Tomu Mercieru koji igra Yoava i čini to sa samo-bespoštednim predavanjem vrlo nebuloznim avanturama od kojih krunu predstavlja "poziranje" za franucskog video-artista koji ga tera da sebi gura prst u dupe i na hebrejskom artikuliše taj ponižavajući doživljaj. Što je ujedno i jedna od retkih prilika kada Yoav progovora na hebrejskom, a ne na francuskom, koji je njegov najpouzdaniji link sa novim identitetom (što je još jedan "godarovski" momenat). Baš kao i u filmovima novog talasa, glavni junak je u grotesknim raskoracima sa sredinom oko sebe i to je najbrutalnije dočarano kroz sve situacije u kojima se Yoav i pripadnici izraelske bezbednosti zatiču na istom mestu.

Synonyms skreće pažnju. Ali nisam siguran da se gledanje isplati. Ali nisam siguran ni da je poenta uvek u gledanju. A siguran sam da skoro nikada nije samo u skretanju pažnje. Joca je svakako i jedno i drugo radio bolje.

SELEKTAH: 6minus/10