Pre tri godine Eddie Murphy se pravo niotkuda vratio posle trogodišnje pauze filmom Mr Church koji je pratio hajp da Murphy pruža neviđenu, skoro oskarovsku ulogu i da ga nikada nismo videli u takvom izdanju. Taj film je bio prilično loš.
Tri godine kasnije, Murphy ponovo stiže praćen sličnim i još glasnijim hajpom, i to u Netflixovoj produkciji.
Iako mislim da su poprilično slabe šanse da za prikazano u ovom filmu Murphy i bude nominovan za Oskara, Dolemite je poprilično zabavan. I uprkos snažnoj anagažovanosti (koja je sasvim u skladu sa Black Lives Matter vremenima) ne biva nepodnošljivo pamfletan i samozadovoljan tim ciljem kao brojna "crna" ostvarenja ovih dana.
U ovom biopiku prema delu karijere bleksplojtejšn legende Rudy-ja Ray-a Moorea, koga mnogi reperi doživljavaju i kao preteču hip hopa, pratimo kako je Rudy u poznijim godinama svog života, kada je već stekao i stomačić, odlučio da preokrene svoj život i od prodavca u prodavnci vinila koji pokušava da ima muzičku karijeru, postane jedan od najpopularnijih crnih komičara, barem u "crnim krugovima". Reinkarnacija dolazi kroz simbolično nadahnuće mitovima i pričama iz života Afro-Amerikanaca koji skoro da pamte "robovske dane", a realizuje se kroz lik "Dolemitea", duhovitog i potentnog crnog detektiva, čijoj sirovosti i seksipilu bi mogao da parira, recimo Bata Živojinović u Štefica Cvek u raljama života. Rudy prvo uspeva kao stendap zabavljač, potom snima i album, da bi nakon toga shvatio da je budućnost u filmovima tj mogućnosti "da te mnogo više ljudi vidi odjednom".
Slično onom njegovom filmu sa Steve Martinom, Bowfinger, Murphy tj Rudy se upušta u snimanje DIY filma koju realizuje uz pomoć štapa, kanapa, prijatelja i nekolicine belih studenata filma. Iako prelazi filmske metre već slično ispričanih priča o sitnim mukama i preprekama koje će neminovno imati očekivani hepiend, prosta činjenica koliko nam je Murphy nedostajao uspeva da osladi i oneobiči film u dovoljnoj meri. Njegov najveći problem ostaje ta (rasna? ako nije rasistički primetiti tako nešto?) hermetičnost humora koja čini da meni (belom gledaocu?) nije jasno šta je smešno i zbog čega crna publika tako burno reaguje na film u filmu, baš kao što ni ja (kao beli gledalalc?) neću možda reagovati na brojne fore u ovom filmu (i tu autori filma povlače jasnu paralelu sa Wilderovim rimejkom The Front Page koji crna publika ništa ne kapira, iako se radi o hit komediji, ali samo za belce...). Sam Dolemite i priča o njemu očigledno služi kao agit-pop za snimanje više "crnih filmova" danas i pružanje mogućnosti raznim specifičnim oblicima crne kulture da dođu do svoje, a potom i sve ostale publike. I u tom naporu priča o Rudy-ju ima neophodan potencijal, kredibilitet i zabavnost da takvu misiju sprovede.
Sitan problem ostaje što komedija koju je (beli... ups!) reditelj Craig Brewer (ali autor brojnih crnih filmova poput Hustle & Flow, Black Snake Moan) izabrao kao žanr svoje priče nije smešna koliko je mogla da bude, kuburi sa pomenutom "hermetičnošću", ima dosta praznog hoda, stereotipno rešenih situacija i nekako nije "flembojantna" koliko i njen glavni lik. Zbog čega i sam Eddie povremeno ostaje u kreativnoj disharmoniji sa ostatkom ekipe, jer on u sebi očigledno ima dovoljno Dolemite-ovske energije, ali mu nisu pružene adekvatne i dovoljne prilike da se realizuje.
SELEKTAH: 7minus/10
No comments:
Post a Comment