Ocena je takva kakva je zbog pički koje ne čitaju tekst(ove) i samo gledaju ocenu
Iako nisam gledao njegovo prethodno ostvarenje, Scarred Hearts, što je slučajan i neoprostiv propust koji će biti uskoro ispravljen, sad mi se već čini smislenim da tvrdim da je Radu Jude od svih autora "Novog rumunskog talasa" verovatno najzanimljiviji, u formalnom smislu najambiciozniji i najavanturističkiji i, gledajući i ovaj film, verovatno i najbolji. Što je interesantna tvrdnja s obzirom da za I Do Not Care... mislim da nije naročito dobar, to jest da sve u vezi sa ovim filmom, sem njega samog, zaslužuje najvišu ocenu.
U meta-filmski postavljenoj priči (što se ubrzo po početku uspostavlja i više "ne dira" do kraja filma) Jude se bavi kontroverznom istorijom svoga naroda (kao i u Aferim!) tj nedovoljno obznanjenom činjenicom, naročito među Rumunima, da je ova nacija bila druga, a po samim Nemcima i prva, najanti-semitskija evropska država čija je ažurnost po pitanju rešavanja "jevrejskog pitanja" užasavala i same naciste. Ovom problemu Jude prilazi kroz pripreme za inscenaciju opsade Odese tokom koje su rumunske snage savladale Ukrajince, a tokom opsade prognale i ubile više desetina hiljada Jevreja. Ovog posla prihvatila se mlada i ambiciozna rediteljka Mariana, koje pored problema na terenu, muku muči i sa svojim oženjenim i sebičnim ljubavnikom, sa kojim je možda trudna.
Jude se ekranizacije ovog fiktivnog "making-of" filma prihvata na dokumentarno-godarovski način koji brojne minute ovog filma troši na statične, predavačke scene tokom kojih slušamo kako Mariana čita (i čita...) o raznim momentima iz rumunske istorije (vezane za period Drugog svetskog rata), dok većina scena u filmu služi samo kao konstrukcija za diskusiju na temu prećutanog rumunskog anti-semitizma i sporenja oko toga.
Film je u prvoj polovini poprilično naporan i nezanimljiv, dok je cela Marianina "privatna drama" nedovoljno autentično kontrastirana osnovnoj priči uprkos obilatoj nagosti oboje aktera. U drugoj polovini ovog nepotrebno razvučenog filma na dva sata i sedamnaest minuta, sa izlaskom na trg i sve užarenije konfrontacije sa samim nosiocima "programa" film aktivira nešto od urnebesne, satirične vatre koju ume da raspiri samo rumunski film.
Međutim ono što je postavljeno i što se nekako "spontano" (moram pod navodnike) realizuje pre i tokom same inscenacije i umetnički i moralno predstavlja neočekivan i impozantan trijumf ovog filma. Radu Jude ne drži lekciju, on prikazuje njeno držanje. On ne umiva sliku, niti ima naročitu želju da je oblikuje. U više navrata i sama Mariana i njeni sagovornici napraviće niz vrlo crnohumornih šala ili komentara na račun stradanja Jevreja i njihovog tretmana u Rumuniji, jer, po Judeu, to je realnost tog problema i bavljenja njime. Nema potrebe da iko sa ove strane filma bude bolji čovek nego što realno jeste samo zato što se prihvatio ove teme. A naročito nema potrebe da iko bude bezgrešan.
Kada fešta počne počinje i fešta za nas gledaoce. Okupljeni Rumuni burno pozdravljaju nastup, u nacističke uniforme, obučenih glumaca, dok pojavu Ukrajinaca pozdravljaju bučnim negodovanjem. Anti-semitske tirade pravoslavnog popa koji rumunske vojnike blagosilja pre bitke dobijaju isti aplauz odobravanja kakav su verovatno dobile i u ono vreme. Scena u kojoj je prikazano da uhvaćeni Jevreji bivaju živi zapaljeni u kolibama takođe je pozdravljena aplauzom...
Jude se iz svog filma ne povlači trijumfalno ostavljajući nas kao moralni pobednik ili promoter posebnog kalibra, naprotiv, čini to ne napuštajući svoju junakinju i alter-ego koja ostaje umereno iznenađena iskustvom, ali svesna da ova fešta ne menja ništa, ni na bolje, ni na gore. I da Rumuni verovatno nemaju ništa protiv da u istoriju odu kao "varvari"...
SELEKTAH: 10/10 (ali ne za film)
Iako nisam gledao njegovo prethodno ostvarenje, Scarred Hearts, što je slučajan i neoprostiv propust koji će biti uskoro ispravljen, sad mi se već čini smislenim da tvrdim da je Radu Jude od svih autora "Novog rumunskog talasa" verovatno najzanimljiviji, u formalnom smislu najambiciozniji i najavanturističkiji i, gledajući i ovaj film, verovatno i najbolji. Što je interesantna tvrdnja s obzirom da za I Do Not Care... mislim da nije naročito dobar, to jest da sve u vezi sa ovim filmom, sem njega samog, zaslužuje najvišu ocenu.
U meta-filmski postavljenoj priči (što se ubrzo po početku uspostavlja i više "ne dira" do kraja filma) Jude se bavi kontroverznom istorijom svoga naroda (kao i u Aferim!) tj nedovoljno obznanjenom činjenicom, naročito među Rumunima, da je ova nacija bila druga, a po samim Nemcima i prva, najanti-semitskija evropska država čija je ažurnost po pitanju rešavanja "jevrejskog pitanja" užasavala i same naciste. Ovom problemu Jude prilazi kroz pripreme za inscenaciju opsade Odese tokom koje su rumunske snage savladale Ukrajince, a tokom opsade prognale i ubile više desetina hiljada Jevreja. Ovog posla prihvatila se mlada i ambiciozna rediteljka Mariana, koje pored problema na terenu, muku muči i sa svojim oženjenim i sebičnim ljubavnikom, sa kojim je možda trudna.
Jude se ekranizacije ovog fiktivnog "making-of" filma prihvata na dokumentarno-godarovski način koji brojne minute ovog filma troši na statične, predavačke scene tokom kojih slušamo kako Mariana čita (i čita...) o raznim momentima iz rumunske istorije (vezane za period Drugog svetskog rata), dok većina scena u filmu služi samo kao konstrukcija za diskusiju na temu prećutanog rumunskog anti-semitizma i sporenja oko toga.
Film je u prvoj polovini poprilično naporan i nezanimljiv, dok je cela Marianina "privatna drama" nedovoljno autentično kontrastirana osnovnoj priči uprkos obilatoj nagosti oboje aktera. U drugoj polovini ovog nepotrebno razvučenog filma na dva sata i sedamnaest minuta, sa izlaskom na trg i sve užarenije konfrontacije sa samim nosiocima "programa" film aktivira nešto od urnebesne, satirične vatre koju ume da raspiri samo rumunski film.
Međutim ono što je postavljeno i što se nekako "spontano" (moram pod navodnike) realizuje pre i tokom same inscenacije i umetnički i moralno predstavlja neočekivan i impozantan trijumf ovog filma. Radu Jude ne drži lekciju, on prikazuje njeno držanje. On ne umiva sliku, niti ima naročitu želju da je oblikuje. U više navrata i sama Mariana i njeni sagovornici napraviće niz vrlo crnohumornih šala ili komentara na račun stradanja Jevreja i njihovog tretmana u Rumuniji, jer, po Judeu, to je realnost tog problema i bavljenja njime. Nema potrebe da iko sa ove strane filma bude bolji čovek nego što realno jeste samo zato što se prihvatio ove teme. A naročito nema potrebe da iko bude bezgrešan.
Kada fešta počne počinje i fešta za nas gledaoce. Okupljeni Rumuni burno pozdravljaju nastup, u nacističke uniforme, obučenih glumaca, dok pojavu Ukrajinaca pozdravljaju bučnim negodovanjem. Anti-semitske tirade pravoslavnog popa koji rumunske vojnike blagosilja pre bitke dobijaju isti aplauz odobravanja kakav su verovatno dobile i u ono vreme. Scena u kojoj je prikazano da uhvaćeni Jevreji bivaju živi zapaljeni u kolibama takođe je pozdravljena aplauzom...
Jude se iz svog filma ne povlači trijumfalno ostavljajući nas kao moralni pobednik ili promoter posebnog kalibra, naprotiv, čini to ne napuštajući svoju junakinju i alter-ego koja ostaje umereno iznenađena iskustvom, ali svesna da ova fešta ne menja ništa, ni na bolje, ni na gore. I da Rumuni verovatno nemaju ništa protiv da u istoriju odu kao "varvari"...
SELEKTAH: 10/10 (ali ne za film)
Prejako ovo za vagine.:ppp Ali, dobro, taj sam, koja je realna ocjena?
ReplyDelete--Dino
šta je danas realno, moj dino, sve je to privid naših očiju...
DeletePitam da znam da li da gleadm ili ne. Aj strongli apiil.:ppp
Delete