Metacritic: 88/100
The Guardian (Peter Bradshaw): ****/*****
Cannes Best Actor - Antonio Banderas
Hm. Možda je do mene.
(Jer i) Cecilija mi piše "Odličan Almodovar. Banderas pokidao"
Što se mene tiče, Almodovar je takav da sam ga jedva odgledao, a Banderas je pokidao, ali u filmu u kome je on odabrao da igra, a ne u ovom u kome ga je Pedro angažovao.
Da budem iskren, a možda sam vam to već negde pominjao, ja od Live Flesh na ovamo ne razumem Almodovarove filmove, niti zašto kritika u njima prepoznaje nešto posebno kvalitetno. I posmatrajući njihov tok, od Live Flesh na ovamo, meni se čini da od "vrhunske almodovarovske melodrame" koja je krunisana tim filmom, on nakon toga sve više i više i više naginje ka manirizmu, sve manje sposoban da svojim filmovima obezbedi neku pristojnu i autentično organizovanu dramu. Ili kemp.
Pain and Glory izgleda kao neka teve sapunica koja je rediteljski osmišljena i podržana direktorom fotografije za vreme i pare koje na raspolaganju imaju pomenuta televizijska "štanc" ostvarenja. Ako su rani filmovi imali neki "ve-ha-esovski" kemp šmek, sa digitalnom tehnologijom i njenom HD rezolucijom oni su kod "novog Almodovara" bivali sve ekstremnije ružni.
Kao i mnogo puta do sada, osnovna dramska postavka je potpuno nebulozna, i prosto ne znam da li treba da je iščitavam, kao i ceo film, kao neku komediju, ili Pedro do te mere ne vodi računa o vrlo bitnim momentima u krojenju melodramske priče. Njegov glavni junak, za koga mnogi drže da je "sam Pedro" je reditelj Salvador (Banderas) koji već duže vreme kreativno hibernira. Kada nacionalna kinoteka odluči da restaurira i ponovo prikaže jedan njegov rani film, to ga ponovo zbližava s glumcem iz tog filma, sa kojim se razišao posle snimanja istog, što inicira nekoliko stvari: rediteljevo navlačenje na dop, susret sa verovatno najvećom ljubavi svoga života i, kako nam poslednji kadar to otkriva, nastanak ovog filma. I sve bi to imalo smisla da taj pomenuti film nije snimljen pre 32 godine!!! Kada je glavni glumac, koji je Salvadarov vršnjak u najboljem slučaju, bio navučen na dop, što je i bio razlog njihovog razlaza. Ali, s koliko godina- sa deset?! Ali, ako u ovo poverujete, preostaje vam traljavo objašnjenje glumčevog životnog i profesionalnog puta unutar koga se on i slavni reditelj nisu nikada sreli tokom 32 godine! Do te mere da reditelj glumcu objašnjava šta je bilo s njim posle?!! Sam njihov susret, nakon 32 godine, uprkos neobičnom razvoju situacije startuje kao da ga je pisao neki netalentovani student početnik.
Na samom početku filma, Pedro nas informiše o svim mogućim "bolestima" i bolestima koje su definisale rediteljev život i kreirale "bol" iz naslova, a protiv koga se potom kreativno borio svojom "slavnom" karijerom. Iako tipičan insajt u "život umetnika", on ovde ostaje manje-više neiskorišten kao "film za sebe", i zapravo samo melodramski dopinguje radnju kada mu reditelj pribegava, jer nema ničemu drugom. Salvadorovo koketiranje s heroinom amaterska je nebuloza koja me je većma zasmejavala, iako je Antonio bivao daleko ozbiljniji.
Ako Antoniju i skinemo kapu da je zaista promislio kako bi izgledao trenutak u kome telo kopni zajedno s duhom umetnika, dok ga "prava emocija" ne povampiri, svi ostali glumci u filmu su za par kopalja ispod i najviše boli što Almodovaru to nije smetalo. On, za razliku od Woody Allena, nije ni pokušavao da dosegne makar najniže standarde svog slavnog opusa. Nikakav emotivni angažman, nikakva kemp "erotika", nikakva dvodimenzionalnost, nikakvo pariranje plasiranom žanru, ništa- najobičnija teve gluma, otaljana za najkraće moguće vreme. O tome da je čak i Almodovarova diva, Penelope Cruz, u filmu potpuno neprimetna i nebitna, i da je njenu ulogu mogla da odradi i neka trećerazrednija glumica, ipak ide na Almodovarov račun.
Ako je Pain And Glory trebalo da bude neka vrsta njegovog ličnog 8 1/2, u kome se mešaju lična i profesionalna sećanja, ostvareno i neostvareno, transcendira sopstvena estetika i meta-filmski tretira sopstvena biografija, onda je ovo poražavajuće jeftino ostvarenje, tanko pričom, emocijama i bilo čime posebno, ali zapravo najtanje ambicijama i neočekivano sitnim ego-tripom. Pain And Glory trebalo je da bude kemp-piramidčina, a ne teve filmić sklepan za potrebe drugog programa nacionalne televizije. I meni deluje da je sa All About My Mother Almodovar emotivno istrošio sve što je ovde želeo da kaže.
SELEKTAH: 2/10
The Guardian (Peter Bradshaw): ****/*****
Cannes Best Actor - Antonio Banderas
Hm. Možda je do mene.
(Jer i) Cecilija mi piše "Odličan Almodovar. Banderas pokidao"
Što se mene tiče, Almodovar je takav da sam ga jedva odgledao, a Banderas je pokidao, ali u filmu u kome je on odabrao da igra, a ne u ovom u kome ga je Pedro angažovao.
Da budem iskren, a možda sam vam to već negde pominjao, ja od Live Flesh na ovamo ne razumem Almodovarove filmove, niti zašto kritika u njima prepoznaje nešto posebno kvalitetno. I posmatrajući njihov tok, od Live Flesh na ovamo, meni se čini da od "vrhunske almodovarovske melodrame" koja je krunisana tim filmom, on nakon toga sve više i više i više naginje ka manirizmu, sve manje sposoban da svojim filmovima obezbedi neku pristojnu i autentično organizovanu dramu. Ili kemp.
Pain and Glory izgleda kao neka teve sapunica koja je rediteljski osmišljena i podržana direktorom fotografije za vreme i pare koje na raspolaganju imaju pomenuta televizijska "štanc" ostvarenja. Ako su rani filmovi imali neki "ve-ha-esovski" kemp šmek, sa digitalnom tehnologijom i njenom HD rezolucijom oni su kod "novog Almodovara" bivali sve ekstremnije ružni.
Kao i mnogo puta do sada, osnovna dramska postavka je potpuno nebulozna, i prosto ne znam da li treba da je iščitavam, kao i ceo film, kao neku komediju, ili Pedro do te mere ne vodi računa o vrlo bitnim momentima u krojenju melodramske priče. Njegov glavni junak, za koga mnogi drže da je "sam Pedro" je reditelj Salvador (Banderas) koji već duže vreme kreativno hibernira. Kada nacionalna kinoteka odluči da restaurira i ponovo prikaže jedan njegov rani film, to ga ponovo zbližava s glumcem iz tog filma, sa kojim se razišao posle snimanja istog, što inicira nekoliko stvari: rediteljevo navlačenje na dop, susret sa verovatno najvećom ljubavi svoga života i, kako nam poslednji kadar to otkriva, nastanak ovog filma. I sve bi to imalo smisla da taj pomenuti film nije snimljen pre 32 godine!!! Kada je glavni glumac, koji je Salvadarov vršnjak u najboljem slučaju, bio navučen na dop, što je i bio razlog njihovog razlaza. Ali, s koliko godina- sa deset?! Ali, ako u ovo poverujete, preostaje vam traljavo objašnjenje glumčevog životnog i profesionalnog puta unutar koga se on i slavni reditelj nisu nikada sreli tokom 32 godine! Do te mere da reditelj glumcu objašnjava šta je bilo s njim posle?!! Sam njihov susret, nakon 32 godine, uprkos neobičnom razvoju situacije startuje kao da ga je pisao neki netalentovani student početnik.
Na samom početku filma, Pedro nas informiše o svim mogućim "bolestima" i bolestima koje su definisale rediteljev život i kreirale "bol" iz naslova, a protiv koga se potom kreativno borio svojom "slavnom" karijerom. Iako tipičan insajt u "život umetnika", on ovde ostaje manje-više neiskorišten kao "film za sebe", i zapravo samo melodramski dopinguje radnju kada mu reditelj pribegava, jer nema ničemu drugom. Salvadorovo koketiranje s heroinom amaterska je nebuloza koja me je većma zasmejavala, iako je Antonio bivao daleko ozbiljniji.
Ako Antoniju i skinemo kapu da je zaista promislio kako bi izgledao trenutak u kome telo kopni zajedno s duhom umetnika, dok ga "prava emocija" ne povampiri, svi ostali glumci u filmu su za par kopalja ispod i najviše boli što Almodovaru to nije smetalo. On, za razliku od Woody Allena, nije ni pokušavao da dosegne makar najniže standarde svog slavnog opusa. Nikakav emotivni angažman, nikakva kemp "erotika", nikakva dvodimenzionalnost, nikakvo pariranje plasiranom žanru, ništa- najobičnija teve gluma, otaljana za najkraće moguće vreme. O tome da je čak i Almodovarova diva, Penelope Cruz, u filmu potpuno neprimetna i nebitna, i da je njenu ulogu mogla da odradi i neka trećerazrednija glumica, ipak ide na Almodovarov račun.
Ako je Pain And Glory trebalo da bude neka vrsta njegovog ličnog 8 1/2, u kome se mešaju lična i profesionalna sećanja, ostvareno i neostvareno, transcendira sopstvena estetika i meta-filmski tretira sopstvena biografija, onda je ovo poražavajuće jeftino ostvarenje, tanko pričom, emocijama i bilo čime posebno, ali zapravo najtanje ambicijama i neočekivano sitnim ego-tripom. Pain And Glory trebalo je da bude kemp-piramidčina, a ne teve filmić sklepan za potrebe drugog programa nacionalne televizije. I meni deluje da je sa All About My Mother Almodovar emotivno istrošio sve što je ovde želeo da kaže.
SELEKTAH: 2/10
Uh, loše od Almodovara, prekinuli smo na pola film od dosade i praznine.
ReplyDeleteInače, "The Skin I Live In" je odličan film, možda čak i jedan od najboljih Almodovarovih, pošto čitam u tebe da ništa nije uradio razumno od "Live Flesh".
Ovo mu je jedini film gde je iskoračio van svog uobičajenog "žene na ivici nervnog sloma" žanra i dao nam priliku da vidimo kakav je on raskošan hitčkokovski/kronenbergovski talenat kada izadje iz potrebe da "razume žene na način na koji samo gej može".