Metacritic: 81/100
The Guardian (Peter Bradshaw): *****/*****
Cannes FIPRESCI Prize, Cannes Un Certain Regard- Best Director
Nekih petnaestak minuta u ovaj, drugi film Severnokavkažanina Kantemira Balagova, on vas tako šukne pesnicom u stomak da, verovatno, nećete uspeti da dođete sebi u preostalih dva sata filma. Iako će se on truditi da vas nokautira sa još par udaraca, svi oni ostaće u senci ovoga. Ima sad i priča o tome kako sam ja inicijalno pogrešno protumačio sve što se desilo što je dodatno obojilo moje praćanje naredne polovine filma, do trenutka kada sam sve shvatio, ali to bi sad tražilo posebnu elaboraciju, verovatno i nekakav privatni blog i daleko neozbiljnije pisanje o filmu.
Beanpole je izabrao više nego efektan seting svog filma, smeštajući ga, kako nam sam na početku kaže, u Lenjingrad u prvu jesen nakon rata, i koji mesec posle, ali onda je svoj fokus rasuo na nekoliko različito intrigantnih pod-priča. Od kojih je onaj odabrani, koji se proteže do samog kraja, po meni najslabiji, najneuverljiviji i pre deluje kao jeftin danak modernim trendovima, nego onome u šta smo uronili.
Junakinja naše priče je Iya koju zovu "Dylda" što bi na srpskom moglo da se prevede kao "motka", jer opisuje visoku i mršavu osobu koja štrči. Iya je bila na frontu, gde je popila metak, usled čega se povremeno na par sekundi gubi u psiho-fizičkom lupu tokom koga izgleda kao robot koji se zabagovao usled slabih baterija. Ona radi u bolnici, kao sestra, i podiže malog Pashku, za koga prvo mislimo da je njen sin.
Nakon toga, s krajem rata, s fronta stiže i Masha, njena drugarica, njih dve su navodno zajedno ratovale (što može da znači različite stvari, naročito kada otkrijemo šta je Masha radila u ratu...) Masha počinje da radi u istoj bolnici, gde slučajno otkriva na koji način Iya i glavni doktor pomažu najtežim ranjenicima (i opet moram tri anti-spojlerične)...
Otprilike tu negde film se cepa u dva paralelna toka, od kojih je samo jedan meni bio zanimljiv. I to je onaj koji se tiče dočaravanja prvih posleratnih dana u gradu i državi koja je dala ozbiljan ljudski danak završetku rata. Balagov nas upoznaje sa najnižim i najvišim društvenim slojevima i pokazuje nam različite nivoe ratnih reperkusija, možda malčice previše levičarski i anti-buržoaski za moj ukus, ali s filmskog aspekta vrlo uverljivo dočarano.
S druge strane, razvija se i priča između Iye i Mashe, koju usled komplikovane predistorije i Iyine bolesti, nije baš najlakše dekodirati- da li je Iya zaljubljena u Mashu i da li je ovo priča o dve lezbijke u vrlo specifičnom periodu istorije? Ili su to samo dve žene koje su baš specifičnosti te istorije toliko uputile jednu na drugu, i Balagov nam obilato ukazuje stepen njihovog, ženskog, žrtvovanja u nečemu što je fundamentalno bio "muški rat". I kako film, Beanpole biva sve više i više anti-muški tj i Iyi i Mashi pokazuje da im muškarci samo škode. Ali, ako je tako, zašto je jedna od "zlica" u filmu baš žena, i to žena surovo pragmatično uronjena u stvarnost života, u kojoj se Iya i Masha dave sve dok se ne uhvate jedna za drugu.
Balagovljev film je za moj ukus posegao za previše "atipičnih" stvari u jednom istorijskom okruženju koje je već toliko atipično samo po sebi, ali nije uspeo da nekako "uprirodni" taj lančani niz neobičnosti i objasni ih tako da one počnu da rezonuju sa nesporno najvećom slikom ovde- a to je "prva" slika kraja rata. Na sve to, naša "motka" ne štrči samo na ulici ili tramvaju, već i u ovom filmu i komplet njenih bizarnosti zaista nije dobio ništa pseudo-lezbijskom vezom, vrlo artsy tretiranim zlostavljanjem, Mashinom ratnom biografijom, stilizovano dočarano buržoazijom i... onim udarcem u stomak s početka filma (koji, a to Balagovu nikada neću oprostiti nemogućnošću da razumem, Masha tako lako prevazilazi predlogom Iyi da odu na ples).
SELEKTAH: 6/10
The Guardian (Peter Bradshaw): *****/*****
Cannes FIPRESCI Prize, Cannes Un Certain Regard- Best Director
Nekih petnaestak minuta u ovaj, drugi film Severnokavkažanina Kantemira Balagova, on vas tako šukne pesnicom u stomak da, verovatno, nećete uspeti da dođete sebi u preostalih dva sata filma. Iako će se on truditi da vas nokautira sa još par udaraca, svi oni ostaće u senci ovoga. Ima sad i priča o tome kako sam ja inicijalno pogrešno protumačio sve što se desilo što je dodatno obojilo moje praćanje naredne polovine filma, do trenutka kada sam sve shvatio, ali to bi sad tražilo posebnu elaboraciju, verovatno i nekakav privatni blog i daleko neozbiljnije pisanje o filmu.
Beanpole je izabrao više nego efektan seting svog filma, smeštajući ga, kako nam sam na početku kaže, u Lenjingrad u prvu jesen nakon rata, i koji mesec posle, ali onda je svoj fokus rasuo na nekoliko različito intrigantnih pod-priča. Od kojih je onaj odabrani, koji se proteže do samog kraja, po meni najslabiji, najneuverljiviji i pre deluje kao jeftin danak modernim trendovima, nego onome u šta smo uronili.
Junakinja naše priče je Iya koju zovu "Dylda" što bi na srpskom moglo da se prevede kao "motka", jer opisuje visoku i mršavu osobu koja štrči. Iya je bila na frontu, gde je popila metak, usled čega se povremeno na par sekundi gubi u psiho-fizičkom lupu tokom koga izgleda kao robot koji se zabagovao usled slabih baterija. Ona radi u bolnici, kao sestra, i podiže malog Pashku, za koga prvo mislimo da je njen sin.
Nakon toga, s krajem rata, s fronta stiže i Masha, njena drugarica, njih dve su navodno zajedno ratovale (što može da znači različite stvari, naročito kada otkrijemo šta je Masha radila u ratu...) Masha počinje da radi u istoj bolnici, gde slučajno otkriva na koji način Iya i glavni doktor pomažu najtežim ranjenicima (i opet moram tri anti-spojlerične)...
Otprilike tu negde film se cepa u dva paralelna toka, od kojih je samo jedan meni bio zanimljiv. I to je onaj koji se tiče dočaravanja prvih posleratnih dana u gradu i državi koja je dala ozbiljan ljudski danak završetku rata. Balagov nas upoznaje sa najnižim i najvišim društvenim slojevima i pokazuje nam različite nivoe ratnih reperkusija, možda malčice previše levičarski i anti-buržoaski za moj ukus, ali s filmskog aspekta vrlo uverljivo dočarano.
S druge strane, razvija se i priča između Iye i Mashe, koju usled komplikovane predistorije i Iyine bolesti, nije baš najlakše dekodirati- da li je Iya zaljubljena u Mashu i da li je ovo priča o dve lezbijke u vrlo specifičnom periodu istorije? Ili su to samo dve žene koje su baš specifičnosti te istorije toliko uputile jednu na drugu, i Balagov nam obilato ukazuje stepen njihovog, ženskog, žrtvovanja u nečemu što je fundamentalno bio "muški rat". I kako film, Beanpole biva sve više i više anti-muški tj i Iyi i Mashi pokazuje da im muškarci samo škode. Ali, ako je tako, zašto je jedna od "zlica" u filmu baš žena, i to žena surovo pragmatično uronjena u stvarnost života, u kojoj se Iya i Masha dave sve dok se ne uhvate jedna za drugu.
Balagovljev film je za moj ukus posegao za previše "atipičnih" stvari u jednom istorijskom okruženju koje je već toliko atipično samo po sebi, ali nije uspeo da nekako "uprirodni" taj lančani niz neobičnosti i objasni ih tako da one počnu da rezonuju sa nesporno najvećom slikom ovde- a to je "prva" slika kraja rata. Na sve to, naša "motka" ne štrči samo na ulici ili tramvaju, već i u ovom filmu i komplet njenih bizarnosti zaista nije dobio ništa pseudo-lezbijskom vezom, vrlo artsy tretiranim zlostavljanjem, Mashinom ratnom biografijom, stilizovano dočarano buržoazijom i... onim udarcem u stomak s početka filma (koji, a to Balagovu nikada neću oprostiti nemogućnošću da razumem, Masha tako lako prevazilazi predlogom Iyi da odu na ples).
SELEKTAH: 6/10
No comments:
Post a Comment