Nepotrebno kao treće dete
Novi film Norvežanina Andrea Overdala, reditelja (solidno poznatih i odgledanih) Trollhunter i The Autopsy of Jane Doe, u većem delu sveta radije je ispromovisan i nestrpljivije iščekivan kao novo ostvarenje koje ima neke veze sa Guillerom del Torom. Koji se ovde pojavljuje u svojstvu producenta i ko-autora scenarija.
I dok se prva dva filma Overdala solidno razlikuju, gde ovaj prvi tretira horor kao satiru, a ovaj drugi je razvlači do skoro tarantinovske crne komedije, Scary Stories... isključivo kompilira sve dosadašnje napore del Tora kao autora, kojima je nesrećni Overdal samo plaćeni podizvođač.
Baziran na (nepročitanom) romanu Alvina Schwartza film je komplikovano postavljena priča o probuđenom duhu u ukletoj kući koji kreće u osvetu, ispisujući jezive priče u svojoj knjizi, koje se potom ostvaruju u životima junaka. Jedini način da se lanac prekine jeste da se ispriča "duhova" priča. Sudeći po kraju filma ovo je trebalo da (a možda i) bude prvi deo tinejdž horor franšize koja svojim "drugarskim" setingom možda ne duguje konkretno Stranger Things, ali se svakako bogato oslanja na klimu u kojoj je ova serija vrlo, vrlo popularna.
Ali, da se vratimo na problem ovog filma tj metod koji je upropastio mnoge del Torove filmove- a to je njegova potreba da sva svoja interesovanja strpa u jedan film. Njegova ljubav prema Edgar Alan Poeovskoj gotici može da se meri jedino njegovom simpatijom prema Cronenbergovskoj re-interpretaciji palpa a la "čudovište iz močvare", dok na drugoj klackalici balansiraju njegova nerealizovana (da budem bezobrazno psihoanalitičan) sklonost ka Dickinsonovskoj romansi nasuprot potrebi da se hororu priđe iz čiste i netaknute vizure deteta. U ovom filmu ta četiri pristupa su ravnomerno primenjena i rezultat je film koji nit smrdi, nit miriše, ali i da čini bilo šta od toga, nije jasno kome treba to da čini.
Egzekucije nekih horor momenata izlaze na crtu najekstremnijem Cronenebergu i sasvim odudaraju od realtivno formulaično tretirane dečije ekipe, koja je ipak skrojena tako da može da se nadoveže na pomenuti Stranger Things ili Spielbergovu tradiciju (sve sa West Side Story romansom). Gotski seting uklete kuće sa predistorijom njenog nastanka lomi se o Nixonom protkanu '68-u koja bi priči trebalo da obezbedi intrigantniji temelj, ali sve deluje kao nepotrebno rvanje dva diva. Na stranu što mlađa generacija gledalaca, bez neophodnih napomena, ostaje sasvim uskraćena za kontekst Nixonovog političkog uspona i zlokobnih referenci istog.
Overdal, ne znajući za koga pravi horor, razbacuje žanrove po potrebi i opšti utisak je da gledamo, barem, dva filma paralelno koja po svemu nemaju naročitih dodirnih tački, koji čas deluje preterano, čas prebenigno, i tako naizmenično sve do kraja.
SELEKTAH: 2plus/10
No comments:
Post a Comment