Kitchen stink
U svom debi ostvarenju Richard Billingham neočekivano efektno produbljuje interesovanja svoje matične kinematografije koja su stvorila i definisala "kitchen sink" kao nacionalni žanr. Prepoznatljivo situirani u najniže slojeve radničke klase, u najobodnijim delovima naselja, ovi filmovi od šezdesetih na ovamo prikazivali su život "onakvim kakav jeste" za većinu Britanaca, uz konstatacije svih njegovih mutacija na humanom genu. Steven Patrick Morrissey je bio i ostao veliki fan i promoter.
Ray and Liz se odvija jednim delom u šezdesetim, a drugim u osamdesetim, i reći o čemu je on, zapravo, možda bi značilo umanjiti njegovu transcendenciju žanra u nešto daleko univerzalnije. Kao što je bol u srcu.
Priča se lagano razmotava i neke stvari o akterima saznajemo tek kada smo debelo naseli na sopstvena ubeđenja o čemu se tu zapravo radi. Prvo upoznajemo Ray-a, koji živi u sobici nekog ubogog stana pri vrhu jedne od onih ultrazaboravnih zgrada, vreme provodeći u slušanju radija, zurenju kroz malecni prozor i ispijanju nekog treš-kola pića koje je zapravo neki jeftini alkohol koji mu u tri plastične flaše povremeno donosi njegov sin.
Nakon toga vraćamo se u prošlost, i upoznajemo mlađeg (četrdesetgodišnjeg) Ray-a i njegovu suprugu Liz, ženu čiji ogavni karakter savršeno dočarava njena ogavno dočarana debljina i pušačke sklonosti. Oni žive u nekom prizemnom staniću sa dvoje dece i podstanarom, i povremeno ih čuva Ray-ov, deluje, slabije mentalno sposobni, brat. U prvoj, skoro pozorišnoj sceni, videćemo kako će William brutalno nastradati zbog svog niskog IQ-a, sklonosti alkoholu i čiste, nefiltrirane ljudske zlobe. Drugi flešbek, otkriva nam da su Ray i Liz zapravo hranitelji koji praktično žive od pomoći države koju dobijaju za podizanje te dece. Tokom ovog dela filma vidimo kako u takvoj porodici živi najmlađi Jason i šta dovede do toga da porodica ostane bez njega. U nekom od flešforvarda pominje se da je Liz napustila Ray-a i da niko ne zna gde je sada. A možda sam nešto od informacija propustio u njihovom "mamblkoru".
Billingham od početka insistira na krupnim kadrovima, buba, uništenih tapeta, junaka, lomeći potencijalnu "teatralnost" i samog žanra i samog filma insistiranjem na tom filmskom sredstvu za koje je pozorište uskraćeno. On ne sudi, on posmatra ovaj ljudski opstanak, živote obamrle u bezosećajnosti, pokrenute jedino bazičnim potrebama za preživljavanjem ili željom da se odbrani ono što ih održava u životu, poput alkohola.
Ray i Liz, naročito ona, su odvratni ljudi. Nesposobni ni da simuliraju "roditeljstvo" koga su se prihvatili, koji "školuju" decu koja od takvih roditelja postaju još gora ili samo žele da pobegnu odatkle, hendikepirana za pružanje i primanje bazične ljudske topline. Svi oni borave u nekim svojim hermetičnim usamljenostima i suze koje se ponekad pojave na njihovim licima samo su pukotine na tim debelim ljušturama unutar kojih žive.
Naslov stavlja fokus na Ray-a i Liz, i njihov neispričani odnos možda jeste u srcu ovog filma i objašnjava sam kraj, ali film je pre kenloučovska anti-nostalgična disertacija o modernoj Britaniji.
SELEKTAH: 8/10
U svom debi ostvarenju Richard Billingham neočekivano efektno produbljuje interesovanja svoje matične kinematografije koja su stvorila i definisala "kitchen sink" kao nacionalni žanr. Prepoznatljivo situirani u najniže slojeve radničke klase, u najobodnijim delovima naselja, ovi filmovi od šezdesetih na ovamo prikazivali su život "onakvim kakav jeste" za većinu Britanaca, uz konstatacije svih njegovih mutacija na humanom genu. Steven Patrick Morrissey je bio i ostao veliki fan i promoter.
Ray and Liz se odvija jednim delom u šezdesetim, a drugim u osamdesetim, i reći o čemu je on, zapravo, možda bi značilo umanjiti njegovu transcendenciju žanra u nešto daleko univerzalnije. Kao što je bol u srcu.
Priča se lagano razmotava i neke stvari o akterima saznajemo tek kada smo debelo naseli na sopstvena ubeđenja o čemu se tu zapravo radi. Prvo upoznajemo Ray-a, koji živi u sobici nekog ubogog stana pri vrhu jedne od onih ultrazaboravnih zgrada, vreme provodeći u slušanju radija, zurenju kroz malecni prozor i ispijanju nekog treš-kola pića koje je zapravo neki jeftini alkohol koji mu u tri plastične flaše povremeno donosi njegov sin.
Nakon toga vraćamo se u prošlost, i upoznajemo mlađeg (četrdesetgodišnjeg) Ray-a i njegovu suprugu Liz, ženu čiji ogavni karakter savršeno dočarava njena ogavno dočarana debljina i pušačke sklonosti. Oni žive u nekom prizemnom staniću sa dvoje dece i podstanarom, i povremeno ih čuva Ray-ov, deluje, slabije mentalno sposobni, brat. U prvoj, skoro pozorišnoj sceni, videćemo kako će William brutalno nastradati zbog svog niskog IQ-a, sklonosti alkoholu i čiste, nefiltrirane ljudske zlobe. Drugi flešbek, otkriva nam da su Ray i Liz zapravo hranitelji koji praktično žive od pomoći države koju dobijaju za podizanje te dece. Tokom ovog dela filma vidimo kako u takvoj porodici živi najmlađi Jason i šta dovede do toga da porodica ostane bez njega. U nekom od flešforvarda pominje se da je Liz napustila Ray-a i da niko ne zna gde je sada. A možda sam nešto od informacija propustio u njihovom "mamblkoru".
Billingham od početka insistira na krupnim kadrovima, buba, uništenih tapeta, junaka, lomeći potencijalnu "teatralnost" i samog žanra i samog filma insistiranjem na tom filmskom sredstvu za koje je pozorište uskraćeno. On ne sudi, on posmatra ovaj ljudski opstanak, živote obamrle u bezosećajnosti, pokrenute jedino bazičnim potrebama za preživljavanjem ili željom da se odbrani ono što ih održava u životu, poput alkohola.
Ray i Liz, naročito ona, su odvratni ljudi. Nesposobni ni da simuliraju "roditeljstvo" koga su se prihvatili, koji "školuju" decu koja od takvih roditelja postaju još gora ili samo žele da pobegnu odatkle, hendikepirana za pružanje i primanje bazične ljudske topline. Svi oni borave u nekim svojim hermetičnim usamljenostima i suze koje se ponekad pojave na njihovim licima samo su pukotine na tim debelim ljušturama unutar kojih žive.
Naslov stavlja fokus na Ray-a i Liz, i njihov neispričani odnos možda jeste u srcu ovog filma i objašnjava sam kraj, ali film je pre kenloučovska anti-nostalgična disertacija o modernoj Britaniji.
SELEKTAH: 8/10
No comments:
Post a Comment