Pošteni fan Suede poslednjih godina zaista je mogao da se čestito nauživa raznoraznih rekonstrukcija i dočaravanja prve dekade i po njihove karijere, od bezobrazno brojnih re-izdanja prva četiri albuma, preko dva toma Brett Andersonovih memoara do ovog filma koji je za kanal Sky uradio njihov dugogodišnji prijatelj Mike Christie.
Insatiable Ones, uprkos svojoj očiglednoj atraktivnosti "prvog dokumentarca o bendu" za svakog zainteresovanog (fana), nije naročito ambiciozan film. Prvo on bukvalno ponavlja dosta toga za sve one koji do njega stižu nakon čitanja Andersonovih memoara, s obzirom da sa tim delima deli veliki broj sudova i opservacija, naročito onih koje stižu od samog Andersona. Međutim, ono što je daleko osporavajući (izgurah ovaj komparativ!) razlog jeste što od benda koji je od prvih dana svoje karijere toliko polagao na svoj vizuelni aspekt stiže film koji je skoro apsurdno banalan u načinu na koji se bavi svojom temom.
Ne znam da li je razlog tome što je film namenski pravljen za televizijsku/mejnstrim publiku, pa je informacija bila ključnija od estetike, ali Insatiable Ones (poreklo naslova ostaje jasno samo fanovima) zahvaljujući iscrpnoj video arhivi i raspoloženosti svih učesnika (sem Bernarda Buttlera) za participaciju temeljno pokriva sve faze benda, od nastanka do petog i poslednjeg albuma "originalne faze", uz neku vrstu zbrzanog epiloga o poslednjih deset godina od povratničkog nastupa na "Teenage Cancer Trust" koncertu i potonjom reanimacijom benda koja traje, evo, već tri albuma.
Insatiable Ones je pregledan i, kao što rekoh, temeljan, ne naročito analitičan (preko uloge benda u Britpop-u se samo preleti, niti se ista na bilo koji način re-evaluira). Najviše od svega gledalac će steći predstavu o ulozi svakog pojedinačnog učesnika u karijeri benda tj kreiranju svakog zasebnog albuma. Neki od nas, poput mene, biće neprijatno iznenađeni transformacijom Richarda Oakesa od simpatičnog sedamnaestogodišnjaka u nekoga ko izgleda kao da mu je posao javljanje loših vesti. Ili time koliko Brett Anderson ovih dana izgleda kao Kermit. Međutim, nisu sva iznenađenja neprijatna- Neil Codling je sa godinama izrastao u prelepog Sebastiana Bacha, frontmena sweetmetalaca Skid Rown, iz najzanosnijih dana.
Međutim, ono što u Insatiable Ones manjka da bi ovo zaista bio film o Suede, jeste estetski pristup, ikakav koncept koji diktira tretman sadržaja. Slepa hronologija događaja ne ostavlja prostor ni za kakvu estetsku re-interpretaciju, dizajna priče ili, makar, unutar slike gotovo i da nema. Svaki aspekt istorije dočaran je na isti način. Suede, kao "magija predgrađa", dobili su ovde isti tretman koji je mogla da ima i istorija autobuskog prevoza u Londonu. I to je neoprostivo.
Konzumirajući sve pobrojane relikvije prošlosti neminovno sam izoštrio osećaj da su Suede jedan od najbitnijih bendova mog života i mladosti, kao i da danas njihova muzika zvuči podjednako moćno, ako ne i moćnije nego ikada. Spuštanje ruke u sve ove potoke prošlosti popunilo je rupe koje nisu ni bile važne kada se muzika slušala grlom u jagodama i sve to zajedno uramilo je jednu sliku kojoj se više nema šta dodati. Sem umetničke re-interpretacije. A to, možda, tek sledi.
SELEKTAH: 5/10
No comments:
Post a Comment