Reditelj ovog filma, Marco Bellocchio ima 80 godina i filmsku karijeru samo 20 godina kraću. Apsolutno nisam kompetentan da ovo ostvarenje postavljam u kontekst njegovog opusa i žao mi je što ne mogu da napravim nekakvu paralelu između njega i Scorsesea koji se u (is)tim godinama vraća krupnoj mafijaškoj tematici.
Još uvek ne znam za Irishman, ali Il traditore nije epik koji je mogao da bude, s obzirom da se bavi Tommasom Buscettom, koga su zvali "bosom dva sveta", ali koji je u istoriju otišao kao prvi veliki doušnik i čovek čije je svedočenje odvelo preko 200 mafijaša u zatvor krajem osamdesetih i početkom devedesetih. Ako je verovati ovom filmu, to je bio čovek s kojim je legendarni sudija Falcone proveo nebrojane sate intervjuišući ga, na kraju se rukovao sa njim i ovome postao neka vrsta moralnog imperativa. Samo od tog odnosa mogao je da se napravi veliki film.
A još veći je trebalo da potekne od teze koju sam Buscetta tokom suđenja lansira- a to je da su heroin i mafijaši koji su na čelo raznih klanova došli sa njim uništili (nazovimo to) "socijalistički" aspekt "Cosa Nostre" i pretvorili je u amoralnu mašinu koja bespoštedno ubija brinući jedino o profitu krvnika. Drugim rečima, tokom sedamdesetih sa stizanjem heroina i velikim obrtom para, brišu se prećutni mafijaški zakoni i otvara put krvavom bezakonju. Na meti mafije više nisu samo njeni čelnici, već i njihove porodice i rođaci, sve do 21. kolena, kao i deca starija od šest godina. Nažalost, ovaj aspekt kolapsa "pravde" je nešto što se samo rutinski slika (kada krene osveta Buscetti) i što se potom spominje kao ishod čije jeze nismo u potpunosti svesni.
No, kada malo bolje razmislim, Bellocchio nije preterano omanuo u onome što je sebi postavio kao temu- lik Tommasa Bruscette. Iako na suđenju nastupa kao branilac "starih načela" koja su mafiji, barem u očima njenih aktera, trebalo da daju nekakav moralni kredibilitet, mi vidimo da on sam nije naročit otac, da je sebičnjak i kalkulant, da njegova narcisoidnost ne jenjava ni kada gleda smrti u oči, i kako nam jedna od poslednjih scena pokazuje- da je psihopatski časno odan postavljenim ciljevima. Za sve one koji su uzdisali kako je Antonio Banderas pokidao u poslednjem Almodovarovom ostvarenju, trebalo bi da svrate ovde i vide kako je njegov "italijanski dvojnik", Pierfrancesco Favino, učinio Buscettu besmrtnim, mahom skidajući i spuštajući naočare za sunce.
Najveći problem "ne dosezanja velikog" Bellocchiovog filma je što u epicentar svoje priče stavlja suđenje koje je obeležilo italijansku modernu istoriju, ali što film baš u tim trenucima krahira svojom epikom srozavajući se skoro u parodiju (ili je to suđenje zaista tako izgledalo) usled čega Buscettin lik ne uspeva da transcendira svoju poziciju, palog mafijaškog anđela. U prvoj polovini filma, dok ga upoznajemo kao oca hladnog srca, koji čak ni svojim sinovima ne odaje gde se krije u Brazilu, dok vidimo kakvoj torturi je izložen od strane brazilske policije kada je uhvaćen (taj M:I zaista treba videti) i dok vreme provodi sa sudijom Falconeom, mi više naziramo, nego što nam je prikazano kako se razvija geneza nekad moćnog bosa, koji se povukao, u doušnika i izdajnika tj "moralnog borca". Bellocchio propušta da akcentuje da je Bruscetta narcisoidno za sebe prigrabio da bude "čovek u misiji", kao i da ga nije naročito potkovao ličnim bolom (Bruscetti su mafijaši protiv kojih ustaje pobili pola rodbine, između ostalog i dva starija sina). Apsurdnom procesu suđenja, koji je stilski orkestriran kao da se Sorrentinom prihvatio režije tog dela, potom je nepotrebno nakalemljen i deo koji pokriva Bruscettine dane u Americi "kao zaštićenog svedoka" koji "malčice više" deluje kao žanrovski triler u odnosu na mafijašku dramu po istinitim događajima koja se odvijala pre toga. Konačno, stropoštaj epika dolazi i dodatkom na veliko suđenje, koji stiže par godina kasnije u odnosu na osnovnu postavku i njena je siromašnija repriza, deo za koji je jedino bitno, potpuno nepotrebno spektakularno dočarano, stradanje sudije Falconea.
Ukoliko ste suzili na Romanzo Criminale i gubili dah na Gomorra, ovde ćete naći solidno dočaranu predistoriju tih priča, sa junakom koji je samoincijativno sa sobom u smrt odveo moralne imperative originalne "Cosa Nostre".
SELEKTAH: 7/10
No comments:
Post a Comment