Da su neka druga vremena, i da Woody Allen ne mora da štancuje filmove pritisnut starošću i raznoraznim društvenim pokretima koji bi to da mu sasvim uskrate, A Rainy Day In New York mogao je biti još jedan njegov masterpis. Sasvim sigurno bolji od Bla bla Land, iako navija za istu stvar ("good old times") i prožet je sličnom melanholijom tamo gde bi očekivali protočnu radost ostvarenih snova.
Junak naše priče kao da je ispao iz romana Breta Eastona Ellisa i tu već naziremo prvu "pogrešku" u Allenovoj priči koja bi daleko bolje funkcionisala u osamdesetim, ali je, verovatno iz komercijalnih razloga, "unapređena" za potrebe naših najmlađih "Milenijalsa". Luksuzno naslovljeni Gatsby Welles (Timothee Chalamet, u još jednoj nemuštoj imitaciji Allena, koji ovaj put koji imitira mladog Al Pacina?!) je dete bogatog Njujorka i već godinama se potuca po lokalnim elitnim školama, iz kojih biva izbačen zbog svoje akutne nezainteresovanosti, dok vreme uglavnom troši na poker partijama gde se pokazuje kao prilično dobar igrač. On je trenutno u vezi sa ćerkom bogate bankarske porodice iz Arizone, Asleigh ("overdunnit" Ella Fanning), jednom od onih tipičnih mladih devojka koja sem mladosti gotovo da nemaju ništa u mozgu. Nekim čudom ona je dobila zadatak, na Yeardly univerzitetu (koji oboje pohađaju, a svi ostali ismejavaju) da intervjuiše čuvenog holivudskog reditelja, deluje "autorske provenijencije", Rolanda Pollarda (Liev "nači, ja sve radim k'o u Ray Donovan, er tako?!" Schreiber). I tako se oni rano ujutru otisnu u Njujork, Gatsby da Asleigh pokaže grad, ali i da pobegne od obaveze koja ga tamo čeka u vidu gala večere kod svoje "naporne" majke... I onda počne kiša.
Allen, sad već superstandardno efikasno postavlja stvari i priprema nas za još jedan idiličan boravak dvoje ljudi u gradu koji nikada ne spava (or whatever) i "home-coming" verziju filmova kakve je prethodnih dekada naslagao po Evropi. Međutim, ta postavka se neočekivano brzo i lako cepa, i ako već ne prisustvujemo sjajnom filmu (iz brooojnih razloga), možemo da uživamo, barem, u scenarističkom masterklasu. Dakle, zadatak koji Ashleigh odvodi kod Polarda relativno brzo se pretvara u seriju "screwball" situacija koja našu junakinju poput maslačka na vetra guraju iz jedne sumanute situacije u narednu, na šta ona pristaje, sve više i više udaljavajući se od susreta sa svojim momkom, i njega samog. S druge strane, Gatsby sasvim slučajno naleće, na setu snimanja studentskog filma, na sestru svoje nekadašanje devojke i tu počinju njihova susretanja u ostatku dana, protkana standardnim Allenovim šalama na račun njujorške elite i njihovih problema. Kao i uvek, Afro-Amerikanaca i Azijo-Amerikanaca ni od korova.
Imam utisak da vas nisam ubedio šta je ovde (onda) "masterklas", a?
Meni je bilo interesantno kako Woody Allen romantičnu komediju razgrađuje odmah na početku, na nju i njega, i pretvara je u neku vrstu njegove pasivne potrage za njom, samo da bi celo iskustvo iskoristio da jedan lažni hepiend iskoristi kao prosvetljujući momenat koji ukida tu situaciju kao hepiend i pretvara je u hepiend za drugih dvoje, koji to zaslužuju. U isto vreme, Allen pokazuje kako "njujorško iskustvo" kao neki "growing up" mehanizam može da deluje samo na one koji razumeju grad, njegovo srce tj nose u sebi nešto od čega se on može dozidati. A Rainy Day In New York više od svega kritika je dve različite "mladosti", jedne sa korenom i mozgom, i drugom fasciniranom svetlošću i šarenim lažama. Za njih dvoje očigledno ne može biti iste sreće u tom gradu. Dok Gatsby shvata ko je, i kakva mu osoba treba i, u neočekivano oporoj sceni za Allenove standarde, saznaje prirodu svojih korena tj "značaj borbe", Ashleigh sem tabloidne ushićenosti sudbinama ljudi oko sebe još uvek nije dovoljno zrela (a možda nikada neće ni biti) da shvati šta se i njoj i njima dešava. Kada na kraju završi kao "damsel in distress" njeno spasavanje ne dolazi kao uzbudljivi momenat ovog filma, već, naprotiv, kao njegov anti-klimaks. Allen je finale sačuvao za nekog drugog.
S obzirom da se Chalamet postideo svog participiranja u ovom filmu i da je honorar poklonio društvu za pomoć žrtvama sekusualnog nasilja, ja na njegovu glumu i taj licemerni potez nisam mogao da gledam drugačije no s prezirom, ali mi deluje da bi duže druženje sa Allenom napravilo nešto od njega. Ella Fanning, čiji talenat mi obično prija, mi je ovde delovala previše "shoe in" za ulogu, za razliku od Selene Gomez koja je nešto od očigledne erotičnosti utkala i u svoj diskurs, čineći sebe u isto vreme i ranjivom, ali i spremnom da se odbrani. Tj parira Chalametu.
Ironično je što se film neplanirano, kroz Ashleighne avanture, pozabavio serijom potencijalnih #meToo situacija, pokazujući "kako jedna može da vodi u drugu", kao i zbog čega, ponekad. Nažalost, sudbina ovog filma bila je gotova i pre premijere, sa Amazonom koji je preplašen od #meToo sova bunkerisao film, nakon čega se Allen sudio s njima i uspeo da svom filmu izdejstvuje makar ne-američku distribuciju.
SELEKTAH: 7minus/10
No comments:
Post a Comment