Sve zavisi od toga da li vam je baka živa...
The Farewell je... neobičan film. Možda ne toliko dobar koliko je mogao da bude da sve nije ostalo na premisi i potonjem nemoćnom šlajfovanju iz iste. Ali rediteljka Lulu Wang se svojski potrudila da raznoraznim režijskim domunđavanjima prikrije evidentnu (dramsku) prazninu. I mislim da je ovo film koji treba da pogledate.
The Farewell je priča o baki Nai Nai, koja živi u Kini, dok njena dva sina žive daleko od nje, u Americi i Japanu. Baki je dijagnostikovan rak pluća, ali familija odlučuje, u skladu sa uobičajenim ponašanjem u takvim slučajevima u Kini ("jer Kinezi ne umiru od raka, već od straha"), da joj to ne saopšti. Ali, kako je baki ostalo malo vremena, oni priliku da se okupe i oproste sa njom kamufliraju kroz venčanje njenog unuka sa Japankom. Ono što u filmu pratimo jeste miks organizovanja i realizacije venčanja sa situacijama u kojima familija pokušava da se nosi sa bakinom sudbinom i sakrije je od nje. Kao što na filmu početka piše, film je efektno "baziran na jednoj laži".
Međutim, The Farewell nije komedija, nije crna komedija, nije tragikomedija, iako nas neprekidno zavodi da će to biti. The Farewell je grupna kontemplacija smrti, oproštaja, života. Možda čak i više od toga, The Farewell je najbolje razumeti kao metaforično opraštanje sa jednom Kinom koje (sve) više nema, Kine koja se rapidno menja, čija srednja generacija uveliko stasava daleko od rodnih mesta i/ili rodne zemlje, čija najmlađa generacija kineski govori kao strani jezik. Baka je sve ono što je nostalgično ostavljeno i što kreira krizu u identitetima, srcima i životima mlađih generacija.
Neobični običaj "pošteđivanja bolesnog" ovde isprva dejstvuje kao bizarna kulturna razlika, ali kako vreme odmiče on sve više ukazuje na nemoć mlađih generacija da premosti raskinutu vezu sa domovinom, detinjstvom i životom koji je nepovratno otrgnut u prošlost.
Wangin ansambl predvođen američkom komičarkom Awkwafinom, besprekorno funkcioniše kroz sitne porodične trazvice, uspončiće i padove, koje su staro, dobro opšte mesto svih sličnih filmova (bez obzira na državu porekla) i svaki gledalac može da empatiše sa njihovim čarkama, podtekstima, izmeđuredovima, znate već.
Kao što rekoh, šteta je što Wangova, koja film potpisuje i kao scenaristkinja, nije razvila priču dalje od premise, već je pustila da se ceo njen film vrti oko iste od početka do kraja, pa neki junaci (naročito Awkwafina) više nisu imali svež izraz lica da pokažu jedno te isto, a bojim se i da povremene reditljske egzekucije (poput one kada familija u sloumoušnu izlazi iz bolnice kao banda desperadosa) u drugoj polovini filma nisu služile ničemu sem da popune vreme. A bilo bi lepo i da su neki junaci imali neke prethodno razrađene priče, umesto što su služili kao dramski sajdkikovi stereotipima (snaje, recimo).
Na kraju, potencijalni tvist u percepciji celog filma stiže iz epiloga stvarnog života (po kome je priča napravljena) i govori o snazi koju baka i domovina reprezentuju, koja, na sreću, živi u srcima onih koji ove vole i pamte. Da, baš toliko patetično rečeno.
SELEKTAH: 7/10
The Farewell je... neobičan film. Možda ne toliko dobar koliko je mogao da bude da sve nije ostalo na premisi i potonjem nemoćnom šlajfovanju iz iste. Ali rediteljka Lulu Wang se svojski potrudila da raznoraznim režijskim domunđavanjima prikrije evidentnu (dramsku) prazninu. I mislim da je ovo film koji treba da pogledate.
The Farewell je priča o baki Nai Nai, koja živi u Kini, dok njena dva sina žive daleko od nje, u Americi i Japanu. Baki je dijagnostikovan rak pluća, ali familija odlučuje, u skladu sa uobičajenim ponašanjem u takvim slučajevima u Kini ("jer Kinezi ne umiru od raka, već od straha"), da joj to ne saopšti. Ali, kako je baki ostalo malo vremena, oni priliku da se okupe i oproste sa njom kamufliraju kroz venčanje njenog unuka sa Japankom. Ono što u filmu pratimo jeste miks organizovanja i realizacije venčanja sa situacijama u kojima familija pokušava da se nosi sa bakinom sudbinom i sakrije je od nje. Kao što na filmu početka piše, film je efektno "baziran na jednoj laži".
Međutim, The Farewell nije komedija, nije crna komedija, nije tragikomedija, iako nas neprekidno zavodi da će to biti. The Farewell je grupna kontemplacija smrti, oproštaja, života. Možda čak i više od toga, The Farewell je najbolje razumeti kao metaforično opraštanje sa jednom Kinom koje (sve) više nema, Kine koja se rapidno menja, čija srednja generacija uveliko stasava daleko od rodnih mesta i/ili rodne zemlje, čija najmlađa generacija kineski govori kao strani jezik. Baka je sve ono što je nostalgično ostavljeno i što kreira krizu u identitetima, srcima i životima mlađih generacija.
Neobični običaj "pošteđivanja bolesnog" ovde isprva dejstvuje kao bizarna kulturna razlika, ali kako vreme odmiče on sve više ukazuje na nemoć mlađih generacija da premosti raskinutu vezu sa domovinom, detinjstvom i životom koji je nepovratno otrgnut u prošlost.
Wangin ansambl predvođen američkom komičarkom Awkwafinom, besprekorno funkcioniše kroz sitne porodične trazvice, uspončiće i padove, koje su staro, dobro opšte mesto svih sličnih filmova (bez obzira na državu porekla) i svaki gledalac može da empatiše sa njihovim čarkama, podtekstima, izmeđuredovima, znate već.
Kao što rekoh, šteta je što Wangova, koja film potpisuje i kao scenaristkinja, nije razvila priču dalje od premise, već je pustila da se ceo njen film vrti oko iste od početka do kraja, pa neki junaci (naročito Awkwafina) više nisu imali svež izraz lica da pokažu jedno te isto, a bojim se i da povremene reditljske egzekucije (poput one kada familija u sloumoušnu izlazi iz bolnice kao banda desperadosa) u drugoj polovini filma nisu služile ničemu sem da popune vreme. A bilo bi lepo i da su neki junaci imali neke prethodno razrađene priče, umesto što su služili kao dramski sajdkikovi stereotipima (snaje, recimo).
Na kraju, potencijalni tvist u percepciji celog filma stiže iz epiloga stvarnog života (po kome je priča napravljena) i govori o snazi koju baka i domovina reprezentuju, koja, na sreću, živi u srcima onih koji ove vole i pamte. Da, baš toliko patetično rečeno.
SELEKTAH: 7/10
No comments:
Post a Comment