Metacritic: 85/100
The Guardian (Peter Bradshaw): ****/*****
Cannes 2019 Grand Prix (prva nagrađena crna rediteljka u istoriji Kana)
Zaista sam se upustio u gledanje ovog filma s najboljim namerama i bez ikakve želje da ga šiljim na prvoj tamnoputoj nagrađenoj rediteljki.
Ipak, sve moje "dobre namere" nisu me sprečile da popločam sebi put do razmišljanja o tome za koga je dobro što je ovakav film (uopšte) nagrađen.
Jer ovo nije poseban film. Ništa što ćete pamtiti duže. Filmić. Možda čak i početak nekog filma, pre nego film.
Mati Diop, inače Parižanka, radnju svog filma smešta u Senegal, na obalu moćnog (i moćno slikanog) Atlantika, među mladi afrički živalj koji živi više nego skromno što je više nego bezobrazan opis za ono kako oni žive. Mlada Ada očijuka sa zgodnim Souleimanom, građevincem, iako je obećana finansijski potentnijem Omaru, koji ima razgranat biznis čak u Italiji. Ona i Souleiman imaju par studentski dočaranih ljubavnih trenutaka u nekakvim neizgrađenim ruševinama pored Atlantika, pre nego što se on otisne put Španije na ilegalnom čamcu, jer je u Sengalu ostao bez obećane zarade. I na tom, prekookeanskom putu, on nastrada. Eto spojlera. A tek slede.
Ada odbija da poveruje da je on mrtav. Sve već nepodnošljivo miriše na još jednu festivalsku melodramu uronjenu do kolena u socijalni angažman, čiji je jedini stvarno zanimljiv aspekt apsolutno čudesni saundtrak Fatime Al Qadiri, koji je filmu omogućio preko potrebnu senzualnost, specifičnost i pripremio nas za neobičnosti koje tek slede.
A neobičnosti dolaze kroz duhove nastradalih (među kojima je i Souleiman) koji zaposedaju tela lokalnih kurvi (stvar je oličena kroz nekakav zombi-ugođaj tela sa potpuno belim očima), koje sada traže pravdu od ljudi koje drže odgovornim za stradanje imigrantskog čamca. Odraze tih nastradalih ljudi vidimo u ogledalu, dok zaposednuta tela, samo tokom noći, okupiraju realnost, više plašeći onim što simbolišu, nego onim kako izgledaju. Isprva oni će spaliti bračnu postelju u koju sveže udata Ada treba da legne sa Omarom, a nešto kasnije zapretiće da će spaliti zgradu čoveka koji je kriv za smrt imigranata. U tom procesu isterivanja pravde, provlači se i Adina neostvarena prva i jedina bračna noć sa Souleimanom (ona zapravo vodi ljubav sa telom zaposednutog policajca, čime je prenebregnut potencijalni homoseksualni snošaj dve žene...). Kada pravda bude ostvarena, duhovi nestaju, Ada izrecituje neku poeziju na temu kako je sad slobodna, i pogleda u kameru.
I to je to.
Hiljade reditelja i rediteljica čiji su filmovi aplicirali za Kanski festival moraju se u tom trenutku munuti pesnicom u grudi i zavapiti zašto nisu makar žene ili tamnoputi kad već nisu žene i tamnopute.
Jer jebiga, ako estetski sud svodimo na dobrotvorni rad, onda je sigurno negde u svetu i neka jednonoga žena, možda albino Afrikanka, možda bivša žrtva seks trafikinga, snimila film i zaslužila više ovu nagradu, jer u radu mlađane Dopi sem studentskog zavaravanja, premisčice radnje, par efektnih snimaka okeana i proto-Weerasethakulskog interpoliranja nadrealnog u realizam, nema apsolutno ničega, naročito ne inovativnog ili superiornog. Ima stvari koje sugerišu snažan feministički angažman, ima samo-tapšanja po ramenu zbog ženske inicijative, ima simbolike u tome što žene traže i dobijaju pravdu, a muškarci je ili zaslužuju ili sabotiraju, ali- da li je ovo film s kojim želite da se rukujete i čestitate mu ili da ga gledate?
I da li ja smem da se pitam ova pitanja? I na ovaj način?
Ili će sad u Biljanu Srbljanović da uđe duh nekog mrtvog Senegalca i da mi jebe kevu?
SELEKTAH: 3/10
The Guardian (Peter Bradshaw): ****/*****
Cannes 2019 Grand Prix (prva nagrađena crna rediteljka u istoriji Kana)
Zaista sam se upustio u gledanje ovog filma s najboljim namerama i bez ikakve želje da ga šiljim na prvoj tamnoputoj nagrađenoj rediteljki.
Ipak, sve moje "dobre namere" nisu me sprečile da popločam sebi put do razmišljanja o tome za koga je dobro što je ovakav film (uopšte) nagrađen.
Jer ovo nije poseban film. Ništa što ćete pamtiti duže. Filmić. Možda čak i početak nekog filma, pre nego film.
Mati Diop, inače Parižanka, radnju svog filma smešta u Senegal, na obalu moćnog (i moćno slikanog) Atlantika, među mladi afrički živalj koji živi više nego skromno što je više nego bezobrazan opis za ono kako oni žive. Mlada Ada očijuka sa zgodnim Souleimanom, građevincem, iako je obećana finansijski potentnijem Omaru, koji ima razgranat biznis čak u Italiji. Ona i Souleiman imaju par studentski dočaranih ljubavnih trenutaka u nekakvim neizgrađenim ruševinama pored Atlantika, pre nego što se on otisne put Španije na ilegalnom čamcu, jer je u Sengalu ostao bez obećane zarade. I na tom, prekookeanskom putu, on nastrada. Eto spojlera. A tek slede.
Ada odbija da poveruje da je on mrtav. Sve već nepodnošljivo miriše na još jednu festivalsku melodramu uronjenu do kolena u socijalni angažman, čiji je jedini stvarno zanimljiv aspekt apsolutno čudesni saundtrak Fatime Al Qadiri, koji je filmu omogućio preko potrebnu senzualnost, specifičnost i pripremio nas za neobičnosti koje tek slede.
A neobičnosti dolaze kroz duhove nastradalih (među kojima je i Souleiman) koji zaposedaju tela lokalnih kurvi (stvar je oličena kroz nekakav zombi-ugođaj tela sa potpuno belim očima), koje sada traže pravdu od ljudi koje drže odgovornim za stradanje imigrantskog čamca. Odraze tih nastradalih ljudi vidimo u ogledalu, dok zaposednuta tela, samo tokom noći, okupiraju realnost, više plašeći onim što simbolišu, nego onim kako izgledaju. Isprva oni će spaliti bračnu postelju u koju sveže udata Ada treba da legne sa Omarom, a nešto kasnije zapretiće da će spaliti zgradu čoveka koji je kriv za smrt imigranata. U tom procesu isterivanja pravde, provlači se i Adina neostvarena prva i jedina bračna noć sa Souleimanom (ona zapravo vodi ljubav sa telom zaposednutog policajca, čime je prenebregnut potencijalni homoseksualni snošaj dve žene...). Kada pravda bude ostvarena, duhovi nestaju, Ada izrecituje neku poeziju na temu kako je sad slobodna, i pogleda u kameru.
I to je to.
Hiljade reditelja i rediteljica čiji su filmovi aplicirali za Kanski festival moraju se u tom trenutku munuti pesnicom u grudi i zavapiti zašto nisu makar žene ili tamnoputi kad već nisu žene i tamnopute.
Jer jebiga, ako estetski sud svodimo na dobrotvorni rad, onda je sigurno negde u svetu i neka jednonoga žena, možda albino Afrikanka, možda bivša žrtva seks trafikinga, snimila film i zaslužila više ovu nagradu, jer u radu mlađane Dopi sem studentskog zavaravanja, premisčice radnje, par efektnih snimaka okeana i proto-Weerasethakulskog interpoliranja nadrealnog u realizam, nema apsolutno ničega, naročito ne inovativnog ili superiornog. Ima stvari koje sugerišu snažan feministički angažman, ima samo-tapšanja po ramenu zbog ženske inicijative, ima simbolike u tome što žene traže i dobijaju pravdu, a muškarci je ili zaslužuju ili sabotiraju, ali- da li je ovo film s kojim želite da se rukujete i čestitate mu ili da ga gledate?
I da li ja smem da se pitam ova pitanja? I na ovaj način?
Ili će sad u Biljanu Srbljanović da uđe duh nekog mrtvog Senegalca i da mi jebe kevu?
SELEKTAH: 3/10
No comments:
Post a Comment