Blagi udari vetra
Uprkos nespornom komercijalnom uspehu, Južni vetar, ipak, nije uspeo da bude i žanrovski trijumf srpskog filma. Još jednom smo svedoci krute i generičke adaptacije svetskih/"filmskih"/žanrovskih formula na materijal iz Srbije, umesto promišljenih i vešto adaptiranih sprskih varijacija modela svetskog/"filmskog"/žanrovskog kanona.
Drugim rečima, teško mi je da zamislim da kada odgledate Južni vetar nećete reći da nešto, manje-više slično, niste videli već u desetinama što američkih, što evropskih filmova. Ako vi držite da je reći "da nešto ovako nije viđeno u srpskom filmu" kompliment, onda sigurno niste previše lagali autore ovog filma kada ste ih tapšali nakon premijere ili tokom bilo kog aplauza nakon redovne projekcije. Iako sprski film (pa ni ono što mu pripada od jugoslovneskog filma) nema posebno plodnu granu "gangsterskog filma", ovaj žanr je, ipak, imao solidno bioskopsko prisustvo, naročito tokom i posle devedesetih kada je u našoj sredini ovakav sadržaj i "organski" uzgajan.
Južni vetar operiše unutar dve žanrovske postavke- mladog krimosa koji je zagrizao više nego što je mogao i smeo i sad snosi posledice i post-tarantinovske crnohumorne akcije u kojoj jedan pogrešno načinjeni korak vodi u seriju pogrešnih koraka iz kojih je nemoguće vratiti se na pravi put. Dodajte tome, standardnu opsesiju naših kulturno-umetničkih radnika time da nas iznova i iznova prosvetljuju tobož "skrivenim" vezama mafije, policije i politike i imate jedan osrednji moderni francuski krimić, sa budžetski manje atraktivnim akcionim scenama, daleko manje seksipila i neizbežnim burazerskim prenemaganjima na svim kriminogenim nivoima, a u čijem vrhu, čak i ovde!, sedi Aleksandar Berček, kao prototip ultimativnog "čoveka iz senke" u kome se neminovno ukrštaju svi putevi koji pokušavaju da vode kroz Srbiju.
Glavni junak našeg filma je Maraš (prilično solidni Miloš Bigović), sin vojnog lica (koje je opet prikazano kao alkoholičar-diletant) koji voli mamine sarme (dokle, bre?!), ima mlađeg brata koji se bavi boksom (jer recidiv devedesetih) i koji pare zarađuje kradući kola za lokalnog bosića Cara (nastavak Rana za Bjelu), koji samo što nije postao deda. Taj Maraš, u fino postavljenom hibrisu, ukrade mercedes bugarskog državljanina, koji je sin nekog bugaskog bosa, a u kolima je bila gudra za srpskog bosa Goluba, a sve je to "dogovoreno" na višem, "državnom" nivou i pandorina kutijica je otvorena... Južni vetar duva narednih dan i po-dva, pokazujući nam sa koliko predanosti i nesposobnosti udružene snage srpske mafije i policije imaju problema da nahvataju jednog dvadesetogodišnjaka u poslednjem modelu mercedesa u Beogradu.
Radnja filma promiče u mahom predvidljivim rešenjima, koja su solidno i sigurno režirana, lepo slikana, ali nepotrebno šlajfuju u srpskim raspričanostima (koji kurac? šta koji kurac? šta ti meni koji kurac? šta ja tebi koji kurac? itd). Najbolnije od svega je što ni reditelj Miloš Avramović, niti njegov ko-scenarista Petar Mihajlović nisu bolje iskoristili najbolje i najinteresantniji mesto svog filma- a to je ono gde ovaj iz "žanra" beži u "karakter" kroz vrrrrlo dubiozni moralni profil glavnog junaka. Koji, ipak, nije stereotipni žanrovski goluždravac koji najebe, jer je glup, ali je dobar u srcu. Najbolji momenat Južnog vetra je onaj koji lišava Maraša tog žanrovskog štita i prikazuje ga kao jedno obično govno, koje je bilo spremno da žrtvuje jedine ljude (da ne kažem sve) koji ga vole. I u tom portretu mislim da je srpska mafija i ovi koji su spremni da joj aplaudiraju još od svetlih dana Kneleta i ekipe, popila najefektniji šamar- što je tu ekipu pokazala kao ono što stvarno jesu- bedni oportunisti.
Iako autori pokušavaju da Marašu spasu obraz delajući unutar "žanra" i kroz lik Cara, koji očinski, ali psihološki potpuno neopravdano, ne samo da prelazi preko činjenice da ga je Maraš prodao, da ovaj nije "dobar momak i sin" u koga se uzdao, nego će zbog njega, izgleda, morati da zaboravi na penzionisanje i da prihvati daleko krvaviji angažman nego što je želeo. U isto vreme, i Maraševa devojka Sofija pokazuje neobjašnjivo razumevanje za svog izabranika koji je njen život u čak par navrata okačio o klin i prepustio ga sreći, sebičan i glup kakav jeste. No, možda mi precenjujemo IQ devojaka kojima prija vreo asfalt.
U tom smislu, sam kraj Južnog vetra, poprilično razočarava. Jer jednom liku kakav je Maraš daje drugu šansu, koju ovaj apsolutno nije zaslužio, niti pametna publika može biti na njegovoj strani posle svega. Mislim da je Maraš morao da plati cenu svog delanja, ako ne sopstvenom smrću, a ono makar barem jednom ozbiljnom tragedijom. Ostaje nada da će Južni vetar 2 (koji nam stiže naredne godine) ispraviti tu grešku.
SELEKTAH: 5/10
Uprkos nespornom komercijalnom uspehu, Južni vetar, ipak, nije uspeo da bude i žanrovski trijumf srpskog filma. Još jednom smo svedoci krute i generičke adaptacije svetskih/"filmskih"/žanrovskih formula na materijal iz Srbije, umesto promišljenih i vešto adaptiranih sprskih varijacija modela svetskog/"filmskog"/žanrovskog kanona.
Drugim rečima, teško mi je da zamislim da kada odgledate Južni vetar nećete reći da nešto, manje-više slično, niste videli već u desetinama što američkih, što evropskih filmova. Ako vi držite da je reći "da nešto ovako nije viđeno u srpskom filmu" kompliment, onda sigurno niste previše lagali autore ovog filma kada ste ih tapšali nakon premijere ili tokom bilo kog aplauza nakon redovne projekcije. Iako sprski film (pa ni ono što mu pripada od jugoslovneskog filma) nema posebno plodnu granu "gangsterskog filma", ovaj žanr je, ipak, imao solidno bioskopsko prisustvo, naročito tokom i posle devedesetih kada je u našoj sredini ovakav sadržaj i "organski" uzgajan.
Južni vetar operiše unutar dve žanrovske postavke- mladog krimosa koji je zagrizao više nego što je mogao i smeo i sad snosi posledice i post-tarantinovske crnohumorne akcije u kojoj jedan pogrešno načinjeni korak vodi u seriju pogrešnih koraka iz kojih je nemoguće vratiti se na pravi put. Dodajte tome, standardnu opsesiju naših kulturno-umetničkih radnika time da nas iznova i iznova prosvetljuju tobož "skrivenim" vezama mafije, policije i politike i imate jedan osrednji moderni francuski krimić, sa budžetski manje atraktivnim akcionim scenama, daleko manje seksipila i neizbežnim burazerskim prenemaganjima na svim kriminogenim nivoima, a u čijem vrhu, čak i ovde!, sedi Aleksandar Berček, kao prototip ultimativnog "čoveka iz senke" u kome se neminovno ukrštaju svi putevi koji pokušavaju da vode kroz Srbiju.
Glavni junak našeg filma je Maraš (prilično solidni Miloš Bigović), sin vojnog lica (koje je opet prikazano kao alkoholičar-diletant) koji voli mamine sarme (dokle, bre?!), ima mlađeg brata koji se bavi boksom (jer recidiv devedesetih) i koji pare zarađuje kradući kola za lokalnog bosića Cara (nastavak Rana za Bjelu), koji samo što nije postao deda. Taj Maraš, u fino postavljenom hibrisu, ukrade mercedes bugarskog državljanina, koji je sin nekog bugaskog bosa, a u kolima je bila gudra za srpskog bosa Goluba, a sve je to "dogovoreno" na višem, "državnom" nivou i pandorina kutijica je otvorena... Južni vetar duva narednih dan i po-dva, pokazujući nam sa koliko predanosti i nesposobnosti udružene snage srpske mafije i policije imaju problema da nahvataju jednog dvadesetogodišnjaka u poslednjem modelu mercedesa u Beogradu.
Radnja filma promiče u mahom predvidljivim rešenjima, koja su solidno i sigurno režirana, lepo slikana, ali nepotrebno šlajfuju u srpskim raspričanostima (koji kurac? šta koji kurac? šta ti meni koji kurac? šta ja tebi koji kurac? itd). Najbolnije od svega je što ni reditelj Miloš Avramović, niti njegov ko-scenarista Petar Mihajlović nisu bolje iskoristili najbolje i najinteresantniji mesto svog filma- a to je ono gde ovaj iz "žanra" beži u "karakter" kroz vrrrrlo dubiozni moralni profil glavnog junaka. Koji, ipak, nije stereotipni žanrovski goluždravac koji najebe, jer je glup, ali je dobar u srcu. Najbolji momenat Južnog vetra je onaj koji lišava Maraša tog žanrovskog štita i prikazuje ga kao jedno obično govno, koje je bilo spremno da žrtvuje jedine ljude (da ne kažem sve) koji ga vole. I u tom portretu mislim da je srpska mafija i ovi koji su spremni da joj aplaudiraju još od svetlih dana Kneleta i ekipe, popila najefektniji šamar- što je tu ekipu pokazala kao ono što stvarno jesu- bedni oportunisti.
Iako autori pokušavaju da Marašu spasu obraz delajući unutar "žanra" i kroz lik Cara, koji očinski, ali psihološki potpuno neopravdano, ne samo da prelazi preko činjenice da ga je Maraš prodao, da ovaj nije "dobar momak i sin" u koga se uzdao, nego će zbog njega, izgleda, morati da zaboravi na penzionisanje i da prihvati daleko krvaviji angažman nego što je želeo. U isto vreme, i Maraševa devojka Sofija pokazuje neobjašnjivo razumevanje za svog izabranika koji je njen život u čak par navrata okačio o klin i prepustio ga sreći, sebičan i glup kakav jeste. No, možda mi precenjujemo IQ devojaka kojima prija vreo asfalt.
U tom smislu, sam kraj Južnog vetra, poprilično razočarava. Jer jednom liku kakav je Maraš daje drugu šansu, koju ovaj apsolutno nije zaslužio, niti pametna publika može biti na njegovoj strani posle svega. Mislim da je Maraš morao da plati cenu svog delanja, ako ne sopstvenom smrću, a ono makar barem jednom ozbiljnom tragedijom. Ostaje nada da će Južni vetar 2 (koji nam stiže naredne godine) ispraviti tu grešku.
SELEKTAH: 5/10
No comments:
Post a Comment