Nije srpski predlog saundtraka za HBO-ovu ovogodišnju tinejdž hit seriju. Niti tribjut album novobeogradskoj Euforiji. Nego... nešto između.
Možda ja nisam ciljna grupa.
Iako bez problema uživam u Julian Casablancasovim The Voidz koji bi kao referentni kompliment mogli da budu upućeni ovom pančevačkom dvojcu.
Možda su Buč Kesidi prečesto "vojvođanskiji" nego što mi nekada (ili sada?) prija.
Mislim, da ne skoče sad moja bivša i Čanak na pomen ovog "vojvođanski", priznajem da sam, nadnacionalno, zapravo hteo da napišem "evabraunasti". A ta stvar, uprkos mojim simpatijama prema Rebel Star, nikada mi naročito nije žarila srce.
Previše defanzivnih osećanja, preslatke melanholije, unformisanih melodija.
Za sve rečeno, Idemo do hodnika, je ovde verovatno najnepodnošljiviji primer svega rečenog.
Buč Kesidi, čiji debi Posesivno-ospulsivni hospul (sic!) nisam nikada okusio (nema smislenog objašnjenja), su ono što i kažu da jesu- "levoruki elektro pop rok disko boj bend", gde do naročitijeg izražaja najviše dolaze ovo "elektro" i "pop rok". Više rani Hot Chip, nego kasni Franz Ferdinand. Ali još više Eva Braun via Jarboli preko Belle Technike. Ne sumnjam da ima ljudi kojima ta maršruta super prija.
Euforija je efektna, energična i zavodljiva kolekcija pop pesama koja bi u društvu kakvo nije naše bila solidan mejnstrim album u okviru izabranog žanra. Bend je jasno fokusiran na to da od svake pesme pravi hit, ali u aranžmanima možemo da na dosta mesta primetimo da prednost daju sitnom artizmu na uštrb sitne komercijale, dok tekstovi svojim povremenim duhovitim naturalističkim skeniranjima urbanog života također nemaju nameru da povlađuju klišeima. Nego nepokolebanim sanjarenjima devojčica i dečaka, kojima će jutro promeniti sve.
U ovom trenutku vidim kako Buč Kesidi odlučno idu ka mestu koje u rok/mejnstrim panteonu Srbije jebeno i dalje okupira Van Gogh, i kad stignu tamo, i pregaze ih, sigurno će biti bolji bend nego što su ovi ikada bili. Jedino što ja to ne mogu da pozdravim naročito burnim aplauzom.
SELEKTAH: 6minus/10
Možda ja nisam ciljna grupa.
Iako bez problema uživam u Julian Casablancasovim The Voidz koji bi kao referentni kompliment mogli da budu upućeni ovom pančevačkom dvojcu.
Možda su Buč Kesidi prečesto "vojvođanskiji" nego što mi nekada (ili sada?) prija.
Mislim, da ne skoče sad moja bivša i Čanak na pomen ovog "vojvođanski", priznajem da sam, nadnacionalno, zapravo hteo da napišem "evabraunasti". A ta stvar, uprkos mojim simpatijama prema Rebel Star, nikada mi naročito nije žarila srce.
Previše defanzivnih osećanja, preslatke melanholije, unformisanih melodija.
Za sve rečeno, Idemo do hodnika, je ovde verovatno najnepodnošljiviji primer svega rečenog.
Buč Kesidi, čiji debi Posesivno-ospulsivni hospul (sic!) nisam nikada okusio (nema smislenog objašnjenja), su ono što i kažu da jesu- "levoruki elektro pop rok disko boj bend", gde do naročitijeg izražaja najviše dolaze ovo "elektro" i "pop rok". Više rani Hot Chip, nego kasni Franz Ferdinand. Ali još više Eva Braun via Jarboli preko Belle Technike. Ne sumnjam da ima ljudi kojima ta maršruta super prija.
Euforija je efektna, energična i zavodljiva kolekcija pop pesama koja bi u društvu kakvo nije naše bila solidan mejnstrim album u okviru izabranog žanra. Bend je jasno fokusiran na to da od svake pesme pravi hit, ali u aranžmanima možemo da na dosta mesta primetimo da prednost daju sitnom artizmu na uštrb sitne komercijale, dok tekstovi svojim povremenim duhovitim naturalističkim skeniranjima urbanog života također nemaju nameru da povlađuju klišeima. Nego nepokolebanim sanjarenjima devojčica i dečaka, kojima će jutro promeniti sve.
U ovom trenutku vidim kako Buč Kesidi odlučno idu ka mestu koje u rok/mejnstrim panteonu Srbije jebeno i dalje okupira Van Gogh, i kad stignu tamo, i pregaze ih, sigurno će biti bolji bend nego što su ovi ikada bili. Jedino što ja to ne mogu da pozdravim naročito burnim aplauzom.
SELEKTAH: 6minus/10
No comments:
Post a Comment