S obzirom da sam prethodnih godina dosta temeljno (is)pratio karijeru Davida Angelevskog, što kroz njegovu saradnju sa Telemamom, što kroz "solo" opus pod pseudonomima Tribute To Dead Gentleman ili Pikolomini, nema razloga da se nakratko ne pozabavim i kompilacijom sa osam neobjavljenih ("neizdadenih") snimaka koji su nastali u periodu od 2011. na ovamo.
I očekivano i predvidljivo, Pikolomini se vrti u krugu postrokičnog elektropopa koji je i definisao njegov muzički izraz, u materijalu koji opravdano i ranije nije video svetla. Drugim rečima, ovde nema stvari koje su na bilo koji način atipične ili "eksperimentalnije" za ono što Pikolomini obično radi. Daleko od toga da su ovo pesme koje bi trebalo da preskočite kada je Angelevski u pitanju, naprotiv, duhovite post-darkvuddab strukture poput Tanc kultura možda spadaju i među neke od njegovih najboljih. I najdužih. U to društvo ubacio bih i postšansonjersku Jugoslavija koja zvuči kao da Đavoli iz Makedonije imitiraju Idole u zlatnim danima. Angelevski je očigledno majstor kompozicije i aranžmana i trebalo bi sebe da češće ovako sebe čelendžuje (мак: челенџује).
Na čisto estetskom planu, lepo (mi) je što je Pikolomini ovde okupio svoje neobjavljene radove na makedonskom tj što nema mešanja sa "anglicizmima", jer komfor maternjeg jezika, ipak, uspeva da konsoliduje radove nastale u različitim inspiracijama i da ih na jedan lep način zaokruži, naročito za slušaoca kome makedonski nije maternji jezik. U toj intimizaciji autora i jezika, i neke stvari koje na par prvih slušanja, poput Pomalku od nisto poveke od se, ne privlače pažnju, uspevaju da izmemituju iskrene i zavodljive emocije. Iako mislim da jesam, još jednom ću Pikolominiju uputiti komplimentarne reference na njegovog francuskog kolegu, Benjamina Biolaya, koji operiše u sličnim žanrovskim krosoverima šansonjerskog nasleđa i modernih, elektro(i)pop aranžmana.
Zamislite da je more izbacilo na obalu. USB u flašici.
SELEKTAH: 7/10
No comments:
Post a Comment