It is what it is.
Izuzetno sam srećan što se Noah Baumbach nakon kvazi-omnibusnog eksperimentisanja sa pretprošlogodišnjim The Meyerewitz Story (o kome izgleda nisam ni pisao, wtf?!) vratio dramski fokusiranijem, stilski asketskijem pripovedanju koje se opet bavi samo odnosom muškarca i žene i trijumfuje pričom čija je jedina vrlina što je u nju utkan deo svakoga od nas.
Stvari počinju ne toliko obećavajuće, konceptualno. Baumbach koristi dve uvodne sekvence da nas brzo, lako i u potpunosti upozna sa dvoje glavnih junaka, a kao opravdanje za to koristi efikasno sredstvo pisanja eseja koje dva supružnika treba da napišu jedno o drugom, tokom procesa bračne terapije. Tu upoznajemo Nicole (Scarlett Johansson) i Charlieja (Adam Driver), kroz vizuru onog drugog- jedinu koja u ovom filmu ima smisla i koja je, kako se sve do kraja filma uveravamo, zapravo bila vrlo pozudana. Ona je glumica, koja je imala "holivudski" hit u mladosti, nakon čega je upoznala njega, "perspektivnog pozorišnog reditelja", zavoleli su se, iz LA prešli u Njujork, osnovali pozorišnu trupu, ona je bila njegova muza i oruđe, on je iskovao u zvezdu avangardnog teatra, proces tokom koga je i sam postao uspešan reditelj kome Brodvej pruža ruku, a onda je život pojeo šalu.
Par uvodnih portreta Johanssonove tokom dočaravanja njihove poslednje predstave (Elektre), prikazuje ovu toliko paradigmatski "bergmansovskom", sa belim osvetljenim lice u prvom planu, crnom rolkom i mrakom u pozadini... da je nemoguće ne konstatovati da Baumbach počinje svoj "razvod" od te tačke u filmskoj istoriji, zatim je dvadesetak minuta kasnije seli u LA, u pravni ambis advokata specijalizovanih za razvode, gde briljira kao verovatno "najbolji Woody Allenov učenik svih vremena", da bi iz te mešavine on preuzeo i nadovezao svoj doprinos i konceptualno i dramski se upisao u kanon na koji apsolutno ima pravo. Dakle, Bergman, Allen, Baumbach.
Marriage Story je tragikomedija u punom značenju te kovanice. To je smrt nečega na skoro apsurdno smešan način. Nicole i Charlie su očigledno divni ljudi, koji dolaze iz sredine koju su B&A često formatirali kao "umetničku", on imaju širinu i artikulaciju da izraze svoja osećanja i neosećanja, pa, ipak, nekada je prekasno za reči. To osećanje prekasnosti koje sve upornije preovlađuje nad njihovim najdobronamernijim namerama da "ljudski" probaju da urade šta mogu, i zbog sebe, i svog osmogodišnjeg sina Henry-ja, poput smrti koja neminovno dolazi prožima ovaj film.
Kao što rekoh, isprva taj plan je lični, između njih dvoje, skučen u malim prostorima nezainteresovanog Njujorka, a potom se, uplitanjem advokata, širi na teren prostranog Eleja. I tu dolazi do druge krupne metafore koju Baumbach osmišljava "uvođenjem Amerike" u priču- sukoba "ličnog, egotripovanog, umetničkog" Njujorka sa pragmatičnim, operativnim i hladnim Elejom. Charlie zagovara Njujork, a Nicole Elej. I baš kao što se Nicole nije snašla u Njujorku na ličnom planu sa svojim ambicijama i željama, tako sada Charlie tone u živi pesak Eleja pokuavajući da se uhvati za bilo kakav "ljudski oslonac" u svetu čvrsto utemeljenom samo na interesima, obično neskrivenim.
Baumbachova dramska vožnja u zaista efektnom i neprimetno istom ritmu vozi od početka do kraja ovaj "slučaj" ka njegovom neminovnom kraju. Nema stajanja, nema činova. Poput auta koji je s provalije gurnut u neku reku niz nepreterano strmu padinu, mi gledamo kako on ne ubrzavajući previše nikada neće stati. Tipične momente ovakvih filmova, poput rafalnih sukoba iz kojih sipa sve tamnija žuč Baumbach lukavo ostavlja za sam kraj, kada, opet, ne dolaze kao kulminacija, više kao poslednje prevrtanje onog automobila.
U jednoj od poslednjih scena filma, koji je ironično oivičen proslavama "Noći veštica", Charlie se pridružuje Nicoleinoj porodici, i novom ljubavniku, s tim što oni idu kao Beatlesi, a on kao "duh" koji izgleda identično kao Casey Affleck u David Lowery-jevom remek-delu A Ghost Story ide za njima- on je duh koji pokušava da nađe svoje mesto u svetu u kome više ne pripada i tako bolno štrči.
Baumbachova vivisekcija bespoštednosti "razvodnog sistema" skoro da sugeriše da čak i onim "najboljim ljudima" koji su odlučili ili nemaju nikakvog razloga da iz sebe izbace bilo šta loše tokom tog procesa nema spasa, jer proces je tako nabaždaren da cepa po svim dostupnim šavovima. Deo tragedije ovog filma je u tužnom kraju dvoje ljudi koji, možda, samo nisu imali sreće, ali deo je u osudi sistema koji tako sladostrasno participira u njihovom razdvajanju i promišlja svaki detalj tog procesa "u interesu svojih klijenata". Može da izgleda kao da Baumbach navija za "Njujork", ali ova priča završava u "Eleju", jer "Elej" jedini zna da je završi.
Marriage Story fascinira neposrednošću, svežinom reinterpretiranja toliko puta viđenih stvari, fantastičnim osećajem za ritam tj osećajem da nikada ni u jednoj sceni ne ostane duže nego što treba, da nigde ne juri sitne poene, već da sve u priči služi krojenju veće priče čiji su nam se akteri predstavili na kraju. Kad je bilo prekasno. Prekasno.
I Johanssonova i Driver su odlični i verovatno će izgubiti Oskare, jer nisu dovoljno trans, invalidi, bolešnjikavi ili istorijski (od)važni, ali ovo su oni glumački masterklasi u kojima ne razlikujete glumca od junaka, gde je interpretacija dozirana ne za publiku, već za priču, gde treba biti umešan sa malim, nebitnim zadacima, kao što rekoh, toliko puta viđenim i prikazati ih kao nikada do sada. Čak i u ostatku kasta Baumbach je povukao efektne i žanrovski jasne poteze. Njegovo rediteljsko samopouzdanje ne jenjava ni na jednom planu.
Ako imate više od četrdeset godina konslutujte se sa svojim lekarem, farmaceutom, terapeutom ili guruom oko gledanja ovog filma, jer on dočarava put koji ćete sigurno preći. Uskoro. U životu ili svojim najgorim noćnim morama.
SELEKTAH: 10/10
Izuzetno sam srećan što se Noah Baumbach nakon kvazi-omnibusnog eksperimentisanja sa pretprošlogodišnjim The Meyerewitz Story (o kome izgleda nisam ni pisao, wtf?!) vratio dramski fokusiranijem, stilski asketskijem pripovedanju koje se opet bavi samo odnosom muškarca i žene i trijumfuje pričom čija je jedina vrlina što je u nju utkan deo svakoga od nas.
Stvari počinju ne toliko obećavajuće, konceptualno. Baumbach koristi dve uvodne sekvence da nas brzo, lako i u potpunosti upozna sa dvoje glavnih junaka, a kao opravdanje za to koristi efikasno sredstvo pisanja eseja koje dva supružnika treba da napišu jedno o drugom, tokom procesa bračne terapije. Tu upoznajemo Nicole (Scarlett Johansson) i Charlieja (Adam Driver), kroz vizuru onog drugog- jedinu koja u ovom filmu ima smisla i koja je, kako se sve do kraja filma uveravamo, zapravo bila vrlo pozudana. Ona je glumica, koja je imala "holivudski" hit u mladosti, nakon čega je upoznala njega, "perspektivnog pozorišnog reditelja", zavoleli su se, iz LA prešli u Njujork, osnovali pozorišnu trupu, ona je bila njegova muza i oruđe, on je iskovao u zvezdu avangardnog teatra, proces tokom koga je i sam postao uspešan reditelj kome Brodvej pruža ruku, a onda je život pojeo šalu.
Par uvodnih portreta Johanssonove tokom dočaravanja njihove poslednje predstave (Elektre), prikazuje ovu toliko paradigmatski "bergmansovskom", sa belim osvetljenim lice u prvom planu, crnom rolkom i mrakom u pozadini... da je nemoguće ne konstatovati da Baumbach počinje svoj "razvod" od te tačke u filmskoj istoriji, zatim je dvadesetak minuta kasnije seli u LA, u pravni ambis advokata specijalizovanih za razvode, gde briljira kao verovatno "najbolji Woody Allenov učenik svih vremena", da bi iz te mešavine on preuzeo i nadovezao svoj doprinos i konceptualno i dramski se upisao u kanon na koji apsolutno ima pravo. Dakle, Bergman, Allen, Baumbach.
Marriage Story je tragikomedija u punom značenju te kovanice. To je smrt nečega na skoro apsurdno smešan način. Nicole i Charlie su očigledno divni ljudi, koji dolaze iz sredine koju su B&A često formatirali kao "umetničku", on imaju širinu i artikulaciju da izraze svoja osećanja i neosećanja, pa, ipak, nekada je prekasno za reči. To osećanje prekasnosti koje sve upornije preovlađuje nad njihovim najdobronamernijim namerama da "ljudski" probaju da urade šta mogu, i zbog sebe, i svog osmogodišnjeg sina Henry-ja, poput smrti koja neminovno dolazi prožima ovaj film.
Kao što rekoh, isprva taj plan je lični, između njih dvoje, skučen u malim prostorima nezainteresovanog Njujorka, a potom se, uplitanjem advokata, širi na teren prostranog Eleja. I tu dolazi do druge krupne metafore koju Baumbach osmišljava "uvođenjem Amerike" u priču- sukoba "ličnog, egotripovanog, umetničkog" Njujorka sa pragmatičnim, operativnim i hladnim Elejom. Charlie zagovara Njujork, a Nicole Elej. I baš kao što se Nicole nije snašla u Njujorku na ličnom planu sa svojim ambicijama i željama, tako sada Charlie tone u živi pesak Eleja pokuavajući da se uhvati za bilo kakav "ljudski oslonac" u svetu čvrsto utemeljenom samo na interesima, obično neskrivenim.
Baumbachova dramska vožnja u zaista efektnom i neprimetno istom ritmu vozi od početka do kraja ovaj "slučaj" ka njegovom neminovnom kraju. Nema stajanja, nema činova. Poput auta koji je s provalije gurnut u neku reku niz nepreterano strmu padinu, mi gledamo kako on ne ubrzavajući previše nikada neće stati. Tipične momente ovakvih filmova, poput rafalnih sukoba iz kojih sipa sve tamnija žuč Baumbach lukavo ostavlja za sam kraj, kada, opet, ne dolaze kao kulminacija, više kao poslednje prevrtanje onog automobila.
U jednoj od poslednjih scena filma, koji je ironično oivičen proslavama "Noći veštica", Charlie se pridružuje Nicoleinoj porodici, i novom ljubavniku, s tim što oni idu kao Beatlesi, a on kao "duh" koji izgleda identično kao Casey Affleck u David Lowery-jevom remek-delu A Ghost Story ide za njima- on je duh koji pokušava da nađe svoje mesto u svetu u kome više ne pripada i tako bolno štrči.
Baumbachova vivisekcija bespoštednosti "razvodnog sistema" skoro da sugeriše da čak i onim "najboljim ljudima" koji su odlučili ili nemaju nikakvog razloga da iz sebe izbace bilo šta loše tokom tog procesa nema spasa, jer proces je tako nabaždaren da cepa po svim dostupnim šavovima. Deo tragedije ovog filma je u tužnom kraju dvoje ljudi koji, možda, samo nisu imali sreće, ali deo je u osudi sistema koji tako sladostrasno participira u njihovom razdvajanju i promišlja svaki detalj tog procesa "u interesu svojih klijenata". Može da izgleda kao da Baumbach navija za "Njujork", ali ova priča završava u "Eleju", jer "Elej" jedini zna da je završi.
Marriage Story fascinira neposrednošću, svežinom reinterpretiranja toliko puta viđenih stvari, fantastičnim osećajem za ritam tj osećajem da nikada ni u jednoj sceni ne ostane duže nego što treba, da nigde ne juri sitne poene, već da sve u priči služi krojenju veće priče čiji su nam se akteri predstavili na kraju. Kad je bilo prekasno. Prekasno.
I Johanssonova i Driver su odlični i verovatno će izgubiti Oskare, jer nisu dovoljno trans, invalidi, bolešnjikavi ili istorijski (od)važni, ali ovo su oni glumački masterklasi u kojima ne razlikujete glumca od junaka, gde je interpretacija dozirana ne za publiku, već za priču, gde treba biti umešan sa malim, nebitnim zadacima, kao što rekoh, toliko puta viđenim i prikazati ih kao nikada do sada. Čak i u ostatku kasta Baumbach je povukao efektne i žanrovski jasne poteze. Njegovo rediteljsko samopouzdanje ne jenjava ni na jednom planu.
Ako imate više od četrdeset godina konslutujte se sa svojim lekarem, farmaceutom, terapeutom ili guruom oko gledanja ovog filma, jer on dočarava put koji ćete sigurno preći. Uskoro. U životu ili svojim najgorim noćnim morama.
SELEKTAH: 10/10
Sjajan film.
ReplyDeleteE a šta misliš o onome kad pevaju, svako svoju pesmu, pred kraj?
ReplyDelete