Nakon Martijeve serije jetkih osvrta na pošast Marvela za filmsku industriju, ja sam zaista želeo da mi se Irishman dopadne i da bude film koji jebenom hemijskom nabada u oko Dr Strangelova, Dr Iron Mana i Dr Malog Mrava, ali sada vidim da smo samo tako sebi pucali u noge. I na svu muku, moraćemo da na premijeri Black Widow vičemo "Bravo, bravo!"
Moj dragi prijatelj Boan, koji radi, "izmeđ' ostalog", i kao urednik u izdavačkoj kući Makondo (čiji je i su-osnivač), nedavno me je podsetio da mi je još ko zna kada poklonio strip Stare Furune, dvojice francuskih autora, i da bi mi se isti sigurno dopao, ako bih se ja konačno potrudio da ga pročitam. Na ogromnu žalost, po Martina Scorsesea i njegov novi film, stvar se odvila baš pred gledanje Irishmana. Stare Furune na nostalgično-satiričan način pričaju o doživljajima supermatorih eks-ekstremnih levičara koji su žaralili i palili svojim angažmanima tokom šezdesetih, a čak i danas vole da svoj život prilagode protestnim aktivnostima zarad boljih prava francuskih radnika.
Nažalost, po Martija, naravno, Stare Furune su komedija. A Irishman nije.
Šta je Irishman, to je ono što ćete, tokom većma nepodnošljivih 209 minuta filma, sebi pokušavati da objasnite.
Pozabavimo se prvo fasadom.
Martin Scorsese, "ej, legenda!", režira sa De Nirom i Pacinom, u istom filmu sad pa nikada više verovatno!, mafijaški film, koji ne ide u kina, nego samo na Netflixu! Kako smo došli do toga da je avangarda da isto ono što smo radili za "studijski dolar" sada radimo za Internet. Zar je moguće da nekakvu prevlast u Holivudu želimo da otmemo ili povratimo "holivudisanjem na drugom mestu". Ovaj užas od filma koštao je Netflix 160 jebenih miliona dolara!!! Pare za koje su mogli da nam plate da zažmurimo (ali i da nam srce zaigra!) što su vratili Kevina Spacey-a u House Of Cards i da snime novu petu sezonu istoga! Žestim bespotrebno. Dakle, gerijatrija koja očigledno vidi "Marvel" kao prepreku "prestižnim materijalima" u Holivudu (iako je De Niro participirao u Jokeru ove godine bez većih problema), u Netflixu je našla "kulturno utočište" da svetu proturi "film koji bi trebalo da bude veći od života". Jer, ako nije, zašto smo ga uopšte snimali?!
Netflix koji jeste namenjen svima, ali čiji ključni programi su, ipak, namenjeni "mlađima od 40 godina", neka bude i "od 50", ali u manjoj meri, dakle, dobija film od ekipe čiji total godina nadmašuje jedino onaj Rolling Stonesa i dva pronađena mamuta u Sibiru. Dozvolite da se ispravim, dobija film koji je namenjen, pre svega, ekipi čiji total godina nadmašuje onaj Rolling Stonesa ili dva pronađena mamuta u Sibiru.
Centralna tema ovog filma, ona koja vozi radnju do kraja, je mitska sudbina najvećeg američkog sindikalca svih vremena, Jimmy-ja Hoffe. Kada nekoj nesretnoj kubanskoj imigrantkinji, koja leči matorog Franka Sheerana (De Niro), bude pokazana slika na kojoj je Hoffa, ona nema pojma ko je to, na pomen imena deluje kao da je nekad nešto čula... Iako je to za Sheerana, pa i Martija, ceo život, njoj ne znači ništa. I apsolutno istu reakciju treba očekivati od svih gledalaca mlađih od 40 godina koji će nekom greškom kliknuti na ovo u meniju svog tevea. Uprkos, duhovitim napomenama da je Hoffa bio Elvis, pa Bealtesi svoje epohe (zapravo u isto vreme), Netflix publika će tada već biti na petoj reprizi šeste epizode Ru Paul šoa or samting.
Prva greška koju je Marti napravio s Irishmanom, a nije sa Goodfellas (zbog čega je Goodfellas remek delo!) jeste što je krenuo od pogrešne pretpostavke da ikoga bilo šta u ovom filmu treba da zanima "po defaultu", a da se nije naročito potrudio da to postigne. Irishman možda služi kao mapa za razrešenje ključnih momenata moderne Amerike (smrt JFK-a i smrt Hoffe) i da pokaže sudbinsku ljubav i vezanost tamošnje mafije i politike, ali koliko god on bio duhovito jednostavan u tome, film je apsolutno anemičan u produkovanju bilo kakve zabave na tom putu.
Čime stižemo da gerijatrije, koja kao i u životu, vodi jedino i isključivo u smrt. Ostavimo po strani to što mi je šminka/efekti koji su postarivali i podmlađivali glumce po potrebi, pa je De Niro nekada imao demonske oči, a većma su svi izgledali kao ona srpska lutkarska politička komedija od pre par godina, neprijatni za gledanje i potpuno neuverljivi u tome da dočaraju junake koji vitalno vladaju svetom iz senke. Ja zaista ne znam koliko godina je Russ (Pesci) imao kad je sreo Sheerana (De Nira), ali meni je izgledalo kao da jedan deda sreće drugog, pomaže mu oko kamiona (to je tek wtf?! momenat), kad ono par godina kasnije oni tek ulaze u najbolje godine svog života, u kojima im supruge izgledaju kao ćerke, a ćerke kao unuke, i niko ništa. Naročito Marti. Dakle, ostavimo to po strani.
Ali, De Niro, Pacino i Pesci ovde nisu ništa pokazali što do sada nisu i jesu sve što do sada jesu, s nekom neuverljivošću koja dolazi od pokušaja da piletu stavite sise, ako me razumete. Ray Liotta seva u Goodfellas! On je mlad, on se topi, prži, seče, pali, gori. Ovi ovde samo cvrče. Ceo Irishman je serija dijaloga između dedica različitog stepena ćelavosti i par interesantnih akcionih scena, u kojima De Niro, uglavnom kroz dva konsekventa opaljivanja, u vrlo čudnoj mešavini amaterizma i realističnosti, lišava neke ljude života. Nema ničega što ćete pamtiti kao Pescijev autogram hemijskom. Sem možda priče o ribi na sedištu. Koja ostavlja miris. Koji nikada ne može da nestane. I sve izgleda kao bedna imitacija Gilliganovog Breaking Bad diskursa. Što mislim da je bio slučaj u još par navrata tokom filma.
U priči o Irishmanu imalo je sigurno zanimljivih tema- jedna bi bila prijateljstvo Sheerana sa Hoffom, druga bi bila očinski odnos Russa prema Sheeranu čija psihopatija kulminira kad od ovoga zatraži jezivu stvar... Ali Irishman je jedna, relativno široko, prostrta priča kojoj je Sheeran ničim izazvani narator (sem ako ne verujete u bulšit da su filmovi veći od života i da prema tome jedino u njima može biti pohranjena istina skrivena od istog), koja jedan, de facto, mračan period američke moderne istorije posmatra sa njene najmračnije strane. I u tom zadovoljavanju dokumentarnog, Marti je prokockao svaku priliku da izvuče ikakvu dramu u prvi plan svog filma. Sve tiho tinja do kraja, ali ne uspeva da nas ubedi da je u tinjanju bila poenta. Pre da s kilavim tukijem to biva sve od seksa. Opet žestim, izvinite.
Tokom filma neprekidno iskaču po ekranu napomene za određene likove kako su završili (samo se za Hoffu ne zna...). Dodajte tome povremena obraćanja junaka u kameru i generalni postmoderni osećaj filma, i imaćete utisak kao da Scorsese pokušava da na ovom terenu reinkarnira energiju Wolf of the Wall Street (koji je, de facto, isti tip filma kao Irishman, samo što je film!) samo nema čim. Negde u fotelji svoga doma Adam McKay se pita zašto njemu niko nije ponudio ovaj materijal, makar na re-write.
Pre par nedelja sam na Tviteru pročitao duhovitu opasku na Irishmana- neki tip je napisao da će film pogledati kako je Marti zamislio- iz 32 dela, na svom mobilnom telefonu, sedeći na klonji, boreći sa snom i lupanjem na vratima. Pogledajte me u oči i kažite mi koliko će "mlađih od 40" godina u tim uslovima, pa i boljim, ikada! završiti ovaj film. Ja mislim nikada.
Mi matoriji smo to učinili iz poštovanja.
Kao na sahrani.
Objektivno ovaj film zaslužuje 3 ili 4 od 10, ali Marti mora biti surovo kažnjen za ovako mlohavo kurčenje.
SELEKTAH: 1/10
Moj dragi prijatelj Boan, koji radi, "izmeđ' ostalog", i kao urednik u izdavačkoj kući Makondo (čiji je i su-osnivač), nedavno me je podsetio da mi je još ko zna kada poklonio strip Stare Furune, dvojice francuskih autora, i da bi mi se isti sigurno dopao, ako bih se ja konačno potrudio da ga pročitam. Na ogromnu žalost, po Martina Scorsesea i njegov novi film, stvar se odvila baš pred gledanje Irishmana. Stare Furune na nostalgično-satiričan način pričaju o doživljajima supermatorih eks-ekstremnih levičara koji su žaralili i palili svojim angažmanima tokom šezdesetih, a čak i danas vole da svoj život prilagode protestnim aktivnostima zarad boljih prava francuskih radnika.
Nažalost, po Martija, naravno, Stare Furune su komedija. A Irishman nije.
Šta je Irishman, to je ono što ćete, tokom većma nepodnošljivih 209 minuta filma, sebi pokušavati da objasnite.
Pozabavimo se prvo fasadom.
Martin Scorsese, "ej, legenda!", režira sa De Nirom i Pacinom, u istom filmu sad pa nikada više verovatno!, mafijaški film, koji ne ide u kina, nego samo na Netflixu! Kako smo došli do toga da je avangarda da isto ono što smo radili za "studijski dolar" sada radimo za Internet. Zar je moguće da nekakvu prevlast u Holivudu želimo da otmemo ili povratimo "holivudisanjem na drugom mestu". Ovaj užas od filma koštao je Netflix 160 jebenih miliona dolara!!! Pare za koje su mogli da nam plate da zažmurimo (ali i da nam srce zaigra!) što su vratili Kevina Spacey-a u House Of Cards i da snime novu petu sezonu istoga! Žestim bespotrebno. Dakle, gerijatrija koja očigledno vidi "Marvel" kao prepreku "prestižnim materijalima" u Holivudu (iako je De Niro participirao u Jokeru ove godine bez većih problema), u Netflixu je našla "kulturno utočište" da svetu proturi "film koji bi trebalo da bude veći od života". Jer, ako nije, zašto smo ga uopšte snimali?!
Netflix koji jeste namenjen svima, ali čiji ključni programi su, ipak, namenjeni "mlađima od 40 godina", neka bude i "od 50", ali u manjoj meri, dakle, dobija film od ekipe čiji total godina nadmašuje jedino onaj Rolling Stonesa i dva pronađena mamuta u Sibiru. Dozvolite da se ispravim, dobija film koji je namenjen, pre svega, ekipi čiji total godina nadmašuje onaj Rolling Stonesa ili dva pronađena mamuta u Sibiru.
Centralna tema ovog filma, ona koja vozi radnju do kraja, je mitska sudbina najvećeg američkog sindikalca svih vremena, Jimmy-ja Hoffe. Kada nekoj nesretnoj kubanskoj imigrantkinji, koja leči matorog Franka Sheerana (De Niro), bude pokazana slika na kojoj je Hoffa, ona nema pojma ko je to, na pomen imena deluje kao da je nekad nešto čula... Iako je to za Sheerana, pa i Martija, ceo život, njoj ne znači ništa. I apsolutno istu reakciju treba očekivati od svih gledalaca mlađih od 40 godina koji će nekom greškom kliknuti na ovo u meniju svog tevea. Uprkos, duhovitim napomenama da je Hoffa bio Elvis, pa Bealtesi svoje epohe (zapravo u isto vreme), Netflix publika će tada već biti na petoj reprizi šeste epizode Ru Paul šoa or samting.
Prva greška koju je Marti napravio s Irishmanom, a nije sa Goodfellas (zbog čega je Goodfellas remek delo!) jeste što je krenuo od pogrešne pretpostavke da ikoga bilo šta u ovom filmu treba da zanima "po defaultu", a da se nije naročito potrudio da to postigne. Irishman možda služi kao mapa za razrešenje ključnih momenata moderne Amerike (smrt JFK-a i smrt Hoffe) i da pokaže sudbinsku ljubav i vezanost tamošnje mafije i politike, ali koliko god on bio duhovito jednostavan u tome, film je apsolutno anemičan u produkovanju bilo kakve zabave na tom putu.
Čime stižemo da gerijatrije, koja kao i u životu, vodi jedino i isključivo u smrt. Ostavimo po strani to što mi je šminka/efekti koji su postarivali i podmlađivali glumce po potrebi, pa je De Niro nekada imao demonske oči, a većma su svi izgledali kao ona srpska lutkarska politička komedija od pre par godina, neprijatni za gledanje i potpuno neuverljivi u tome da dočaraju junake koji vitalno vladaju svetom iz senke. Ja zaista ne znam koliko godina je Russ (Pesci) imao kad je sreo Sheerana (De Nira), ali meni je izgledalo kao da jedan deda sreće drugog, pomaže mu oko kamiona (to je tek wtf?! momenat), kad ono par godina kasnije oni tek ulaze u najbolje godine svog života, u kojima im supruge izgledaju kao ćerke, a ćerke kao unuke, i niko ništa. Naročito Marti. Dakle, ostavimo to po strani.
Ali, De Niro, Pacino i Pesci ovde nisu ništa pokazali što do sada nisu i jesu sve što do sada jesu, s nekom neuverljivošću koja dolazi od pokušaja da piletu stavite sise, ako me razumete. Ray Liotta seva u Goodfellas! On je mlad, on se topi, prži, seče, pali, gori. Ovi ovde samo cvrče. Ceo Irishman je serija dijaloga između dedica različitog stepena ćelavosti i par interesantnih akcionih scena, u kojima De Niro, uglavnom kroz dva konsekventa opaljivanja, u vrlo čudnoj mešavini amaterizma i realističnosti, lišava neke ljude života. Nema ničega što ćete pamtiti kao Pescijev autogram hemijskom. Sem možda priče o ribi na sedištu. Koja ostavlja miris. Koji nikada ne može da nestane. I sve izgleda kao bedna imitacija Gilliganovog Breaking Bad diskursa. Što mislim da je bio slučaj u još par navrata tokom filma.
U priči o Irishmanu imalo je sigurno zanimljivih tema- jedna bi bila prijateljstvo Sheerana sa Hoffom, druga bi bila očinski odnos Russa prema Sheeranu čija psihopatija kulminira kad od ovoga zatraži jezivu stvar... Ali Irishman je jedna, relativno široko, prostrta priča kojoj je Sheeran ničim izazvani narator (sem ako ne verujete u bulšit da su filmovi veći od života i da prema tome jedino u njima može biti pohranjena istina skrivena od istog), koja jedan, de facto, mračan period američke moderne istorije posmatra sa njene najmračnije strane. I u tom zadovoljavanju dokumentarnog, Marti je prokockao svaku priliku da izvuče ikakvu dramu u prvi plan svog filma. Sve tiho tinja do kraja, ali ne uspeva da nas ubedi da je u tinjanju bila poenta. Pre da s kilavim tukijem to biva sve od seksa. Opet žestim, izvinite.
Tokom filma neprekidno iskaču po ekranu napomene za određene likove kako su završili (samo se za Hoffu ne zna...). Dodajte tome povremena obraćanja junaka u kameru i generalni postmoderni osećaj filma, i imaćete utisak kao da Scorsese pokušava da na ovom terenu reinkarnira energiju Wolf of the Wall Street (koji je, de facto, isti tip filma kao Irishman, samo što je film!) samo nema čim. Negde u fotelji svoga doma Adam McKay se pita zašto njemu niko nije ponudio ovaj materijal, makar na re-write.
Pre par nedelja sam na Tviteru pročitao duhovitu opasku na Irishmana- neki tip je napisao da će film pogledati kako je Marti zamislio- iz 32 dela, na svom mobilnom telefonu, sedeći na klonji, boreći sa snom i lupanjem na vratima. Pogledajte me u oči i kažite mi koliko će "mlađih od 40" godina u tim uslovima, pa i boljim, ikada! završiti ovaj film. Ja mislim nikada.
Mi matoriji smo to učinili iz poštovanja.
Kao na sahrani.
Objektivno ovaj film zaslužuje 3 ili 4 od 10, ali Marti mora biti surovo kažnjen za ovako mlohavo kurčenje.
SELEKTAH: 1/10
"Ovi ovde samo cvrče." genijalni opis filma u jednoj rečenici. to je to.
ReplyDeletea užasno "podmlađivanje" me je mučilo prvu polovinu filma, nisam mogao da ne razmišljam koliko je loše.
u 2 dana sam ga pogledao i imam 36. godina.
Eh, a baš mislio da pogledam.
ReplyDelete