"Novi rumunski film" u Srbiji ili ako ćete podršku srpskom filmu sledeće godine započeti gledanjem jednog filma, neka to bude ovaj
Moj jutarnji smeh mi je pomogao da razumem dve stvari: recept za dobar srpski film i razloge propasti Holivuda.
Kada je srpski film u pitanju shvatio sam neprocenjivi značaj autentičnosti, koji u dobrom srpskom filmu sasvim sigurno čini 51% njegovog tkiva. Ako je reditelj pametan, on će posegnuti i za humorom, jer humor sigurno čini 30% dobrog srpskog filma (to nikako ne znači da svi treba da prave komedije, već da humor mora da bude protkan i kroz najtragičnije i najsentimentalnije priče koje se pričaju). Preostalih 19% otpada na sve ostale elemente filma koji već nisu iskorišteni u kreiranju prva dva elementa. Dragi reditelji, verujte mi da je tako. A vi radite kako hoćete.
Što se tiče holivudskog filma, njegov krah je počeo onog trenutka kada je prestao da bude "američki", kada je pričanje priče i sama priča počela toliko da se dopinguje, estetski hirurgizuje i mutira kako bi podmirila nekog "svetskog gledaoca". Ne bih više elaborirao, jer ste pametni.
Moj jutarnji smeh je prvi samostalni film Marka Đorđevića (nakon omnibusno režiranog Gde je Nađa? koji, nažalost, nisam gledao i što će uskoro biti ispravljeno). S obzirom da nas je nakon projekcije filma uveselilo gostovanje ekipe (reditelj, glavni glumac, DOP, snimatelj i montažer zvuka) bio sam u prilici da saznam stvari o filmu koje inače (nikada) ne bih zahvaljujući Q&A partiji sa publikom koju je sa dosta šarma i dobrih opservacija i pitanja kao konferansije vodio Zoran Janković (izvinjavam se ako sam pogrešio ime).
Film je sniman 22 dana, 14 dana jedne godine i 8 godina sledeće. Nakon započetog snimanja "jednog" filma od istog se odustalo usled nezadovoljstva materijalom, iako reditelj nije "majklijevski" uleteo u priču bez scenarija i ideje. Naprosto, bio je pošten da prizna da to nije to. Srećom, domišljen je deo koji nedostaje i snimljen sledeće godine. Sam film ne može sakriti koliko asketske uslove života svojih likova, toliko ni još asketskije uslove u kojima je sniman. Ovo je svakako odličan primer trijumfa volje. Koji nas mora povesti u bolje sutra.
Zahvaljujući neočekivano inteligentnim i artikulisanim pitanjima iz publike, čačnuto je i ono što je bila moja najveća impresija filmom- a to je fantastična autorska kontrola nad materijalom, čime je još jednom pokazano da autor koji nema osnovne uslove za rad pribegava najboljim kreativnim rešenjima. I reditelj i njegov tim odaju i otkrivaju da je film dosta spontano kovan, da je prvobitna priča o psihičkom i seksualnom sazrevanju tridesetogodišnjeg Kragujevčanina Dejana bila više o njegovoj porodici, nego o njemu, a da se onda tokom snimanja "izdvojila" kao najinteresantnija. S druge strane, direktor fotografije priznaje da statičnost kadrova kao i njihovo vrlo specifično "uramljivanje" dolazi od vrlo nekomfornih uslova snimanja, činjenice da su prostori u kojima je snimano bili mali i da je on morao da iznađe sve moguće uglove snimanja u njima s obzirom da su se u nekima od njih odvijale brojne scene i da je pristup istima trebalo pametno varirati. Konačno, i sam glumac, Filip Đurić, otkrio je svoju magiju, proces kreiranja razmaženog, defanzivnog i "nežnog" Dejana koji je jedan od stotitina hiljada "neodraslih" muškaraca u Srbiji koga su ekonomski klimatski uslovi, specifičnosti mikro-zajednice (otac alkos, prezaštitna majka) i "genetska" pomirljivost učinili da više izgleda kao fleka na životu, nego kao njegov ravnopravni učesnik.
Moj jutarnji smeh je kragujevački film sniman od strane Kragujevčanina u Kragujevcu, "jer to su sredina i junaci koje on poznaje", kako je sam objasnio. Kladim se da je svaki od gledalaca u praktično punoj sali DKC-a pomislio- pa, koji kurac ovo jednostavno rešenje ne koriste i svi ostali srpski reditelji?!! Da, Markov film izgleda neo-dokumentarno ili kao "novi rumunski film", ali on je u "naturščizmu" sredine i junaka odradio takav filmski masterklas autorskog odabira šta u njegov film i kako ulazi da će vam brideti oči dugo nakon gledanja. Svaki jebeni kadar u njegovom filmu, sve zajedno sa nekad iritantnim arthaus "produženjima" istih, kakvim srpski "autori" pribegavaju kao pijani plotu, ovde je opravdan i, što je najbitnije, duhovito iskorišten. Moj jutrarnji smeh je jednostavan i pametan film, od početka do kraja.
Apsolutno mogu da zamislim da Markov film postane (i treba da bude) komercijalni hit, iako formalno izgleda kao nešto što gledaju "odabrani" gledaoci u retkim bioskopskim prilikama, jer je, kao što je Janković primetio, zapravo fantastičan "crowd pleaser" koji svoju priču posmatra zajedno sa publikom i publika je smehom kontinuirano participirala tokom celog filma, ponekad (kao u sceni "sa vratima") dovodeći svoju participaciju skoro do meta-filmskog iskustva, koja ne diskutuje samo priču, već i sam postupak u pričanju iste.
A priča je jednostavna. Nakon smrti oca alkoholičara, tridesetogodišnji Dejan, više spontano, nego "planirano" izložen je seriji situacija koje ga dovode do one koja njegov život izvesno vodi u drugom, ozbiljnijem i odraslijem smeru. Na tom putu, majka i sin će u cilju njegovog "izlečenja" posetiti i lokalnog vidovnjaka koga je odigrao Nebojša Glogovac, i u toj sceni vidimo koliko dobar glumac može da bude fantastičan ako mu se pruži prilika, ako se od njega ne traži "ono po čemu je poznat i u čemu je dobar", nego sve suprotno. Biće vam žao što je otišao mnooogo više, nego nakon gledanja Južnog vetra.
Film će imati neku, verovatno skromnu, bioskopsku distribuciju od kraja januara. Ne budite pičke, platite ulaznicu i sebi i dečku i devojci i njihovim roditeljima i bratu i sestri i komšijama i dođite da pogledate film koji će vas garantovano zabaviti, koji je intelektualna poslastica i koji daje nadu da je srpski film moguć, čak i kada je po "rumunskom receptu".
SELEKTAH: 9plus/10
Moj jutarnji smeh mi je pomogao da razumem dve stvari: recept za dobar srpski film i razloge propasti Holivuda.
Kada je srpski film u pitanju shvatio sam neprocenjivi značaj autentičnosti, koji u dobrom srpskom filmu sasvim sigurno čini 51% njegovog tkiva. Ako je reditelj pametan, on će posegnuti i za humorom, jer humor sigurno čini 30% dobrog srpskog filma (to nikako ne znači da svi treba da prave komedije, već da humor mora da bude protkan i kroz najtragičnije i najsentimentalnije priče koje se pričaju). Preostalih 19% otpada na sve ostale elemente filma koji već nisu iskorišteni u kreiranju prva dva elementa. Dragi reditelji, verujte mi da je tako. A vi radite kako hoćete.
Što se tiče holivudskog filma, njegov krah je počeo onog trenutka kada je prestao da bude "američki", kada je pričanje priče i sama priča počela toliko da se dopinguje, estetski hirurgizuje i mutira kako bi podmirila nekog "svetskog gledaoca". Ne bih više elaborirao, jer ste pametni.
Moj jutarnji smeh je prvi samostalni film Marka Đorđevića (nakon omnibusno režiranog Gde je Nađa? koji, nažalost, nisam gledao i što će uskoro biti ispravljeno). S obzirom da nas je nakon projekcije filma uveselilo gostovanje ekipe (reditelj, glavni glumac, DOP, snimatelj i montažer zvuka) bio sam u prilici da saznam stvari o filmu koje inače (nikada) ne bih zahvaljujući Q&A partiji sa publikom koju je sa dosta šarma i dobrih opservacija i pitanja kao konferansije vodio Zoran Janković (izvinjavam se ako sam pogrešio ime).
Film je sniman 22 dana, 14 dana jedne godine i 8 godina sledeće. Nakon započetog snimanja "jednog" filma od istog se odustalo usled nezadovoljstva materijalom, iako reditelj nije "majklijevski" uleteo u priču bez scenarija i ideje. Naprosto, bio je pošten da prizna da to nije to. Srećom, domišljen je deo koji nedostaje i snimljen sledeće godine. Sam film ne može sakriti koliko asketske uslove života svojih likova, toliko ni još asketskije uslove u kojima je sniman. Ovo je svakako odličan primer trijumfa volje. Koji nas mora povesti u bolje sutra.
Zahvaljujući neočekivano inteligentnim i artikulisanim pitanjima iz publike, čačnuto je i ono što je bila moja najveća impresija filmom- a to je fantastična autorska kontrola nad materijalom, čime je još jednom pokazano da autor koji nema osnovne uslove za rad pribegava najboljim kreativnim rešenjima. I reditelj i njegov tim odaju i otkrivaju da je film dosta spontano kovan, da je prvobitna priča o psihičkom i seksualnom sazrevanju tridesetogodišnjeg Kragujevčanina Dejana bila više o njegovoj porodici, nego o njemu, a da se onda tokom snimanja "izdvojila" kao najinteresantnija. S druge strane, direktor fotografije priznaje da statičnost kadrova kao i njihovo vrlo specifično "uramljivanje" dolazi od vrlo nekomfornih uslova snimanja, činjenice da su prostori u kojima je snimano bili mali i da je on morao da iznađe sve moguće uglove snimanja u njima s obzirom da su se u nekima od njih odvijale brojne scene i da je pristup istima trebalo pametno varirati. Konačno, i sam glumac, Filip Đurić, otkrio je svoju magiju, proces kreiranja razmaženog, defanzivnog i "nežnog" Dejana koji je jedan od stotitina hiljada "neodraslih" muškaraca u Srbiji koga su ekonomski klimatski uslovi, specifičnosti mikro-zajednice (otac alkos, prezaštitna majka) i "genetska" pomirljivost učinili da više izgleda kao fleka na životu, nego kao njegov ravnopravni učesnik.
Moj jutarnji smeh je kragujevački film sniman od strane Kragujevčanina u Kragujevcu, "jer to su sredina i junaci koje on poznaje", kako je sam objasnio. Kladim se da je svaki od gledalaca u praktično punoj sali DKC-a pomislio- pa, koji kurac ovo jednostavno rešenje ne koriste i svi ostali srpski reditelji?!! Da, Markov film izgleda neo-dokumentarno ili kao "novi rumunski film", ali on je u "naturščizmu" sredine i junaka odradio takav filmski masterklas autorskog odabira šta u njegov film i kako ulazi da će vam brideti oči dugo nakon gledanja. Svaki jebeni kadar u njegovom filmu, sve zajedno sa nekad iritantnim arthaus "produženjima" istih, kakvim srpski "autori" pribegavaju kao pijani plotu, ovde je opravdan i, što je najbitnije, duhovito iskorišten. Moj jutrarnji smeh je jednostavan i pametan film, od početka do kraja.
Apsolutno mogu da zamislim da Markov film postane (i treba da bude) komercijalni hit, iako formalno izgleda kao nešto što gledaju "odabrani" gledaoci u retkim bioskopskim prilikama, jer je, kao što je Janković primetio, zapravo fantastičan "crowd pleaser" koji svoju priču posmatra zajedno sa publikom i publika je smehom kontinuirano participirala tokom celog filma, ponekad (kao u sceni "sa vratima") dovodeći svoju participaciju skoro do meta-filmskog iskustva, koja ne diskutuje samo priču, već i sam postupak u pričanju iste.
A priča je jednostavna. Nakon smrti oca alkoholičara, tridesetogodišnji Dejan, više spontano, nego "planirano" izložen je seriji situacija koje ga dovode do one koja njegov život izvesno vodi u drugom, ozbiljnijem i odraslijem smeru. Na tom putu, majka i sin će u cilju njegovog "izlečenja" posetiti i lokalnog vidovnjaka koga je odigrao Nebojša Glogovac, i u toj sceni vidimo koliko dobar glumac može da bude fantastičan ako mu se pruži prilika, ako se od njega ne traži "ono po čemu je poznat i u čemu je dobar", nego sve suprotno. Biće vam žao što je otišao mnooogo više, nego nakon gledanja Južnog vetra.
Film će imati neku, verovatno skromnu, bioskopsku distribuciju od kraja januara. Ne budite pičke, platite ulaznicu i sebi i dečku i devojci i njihovim roditeljima i bratu i sestri i komšijama i dođite da pogledate film koji će vas garantovano zabaviti, koji je intelektualna poslastica i koji daje nadu da je srpski film moguć, čak i kada je po "rumunskom receptu".
SELEKTAH: 9plus/10
No comments:
Post a Comment