CHAINED FOR LIFE

Iskreno, nemam pojma o čemu se ovde radi. Isprva, film deluje kao da je režiran od strane nekoga (Aaron Schimberg) ko bi mogao biti "klasić" Petera Stricklanda ili Bena Wheatley-a, iako nije Britanac. Jer poseduje vrlo sličnu ekonomičnu/niskobudžetnu stilizaciju i dejstvuje kao arthaus napad na žanr. Međutim, za razliku od većine njihovog opusa, njegov film se raspada mnogo pre kraja. I ne na dobar način.

Na samom početku sačekuje nas citat čuvene Pauline Kael o tome kako lepi ljudi opravdano prolaze bolje i u životu i na filmu, i kako je njihova lepota jedan od najekonomičnijih podstrekača našeg interesovanja za njihovu sudbinu. Ili tako nešto.
Ubrzo potom, kroz vrlo altmanovsku maglu i dim od isečaka različitih konverzacija shvatamo da smo na filmskom setu na kome se upravo snima neki B-horor (ili tako neplanirano izgleda) o klinici na kojoj raznorazni frikovi sveta pokušavaju da pronađu svoje lepše sutra. A među njima se vrzma i lepa sestra glavnog hirurga koja figuriše kao njihov kontrast pre nego što i njen život bude unakarađen.
Ono gde ovaj film vidi svoj specifični pristup jeste što većinu "frikova" igraju stvarni "frikovi", autentični koliko su bili i oni u filmu Freaks, Toda Browninga (otuda i moja upotreba možda neprimerene imenice).

Možda je najbolje od svega reći da je Chained For Life više diskusija, nego film, i to svakako bolja diskusija nego film, iako ni kao diskusija nije jasno razvijena ili isproblematizovana. Sada već možda naslućujete koliko mi je ovaj film išao na penis, a?

U prvom delu filma, altmanovska atmosfera raspojasano je vezana sa upoznavanjem ekipe, glavne glumice i pristižućih frikova. Nakon toga upoznajemo se sa samim filmom i prolazimo kroz par proba i scena. Negde oko sredine film dolazi do svoje kulminacije time što u kontinuitetu pratimo par snimljenih scena "filma u filmu" i shvatamo njegovu osnovnu postavku, stvari koje će poslužiti da razumemo dalji tok filma- onaj kada se filmska ekipa povuče u hotel, a "frikovi" iz nekog razloga ostanu da spavaju na setu, u bolnici koja je okupirana kao lokacija "filma u filmu". Tu se film rasentimentalizuje i mi sada pratimo intimne (biografske) priče "frikova", i gledamo scene iz filmova koje bi oni snimili, a koje su, u suštini, njihove varijacije na malo pre odgledane scene iz glavnog filma.

Više ne mogu da se setim, ali mislim da u ovom delu dolazi scena kada jedan od glavnih "frikova", Rosenthal (aspurdno i nesrećno izdeformisani Adam Pearson), ima ljubavnu scenu sa prosečnom "ali prelepom" heroinom Mabel, tokom koje mu ona govori da je lep, mazi ga po izdeformisanom licu, nakon čega se oboje skinu i vode ljubav, dok mi posmatramo izraze i reakcije ekipe koja snima tu scenu. Nakon čega heroina naga leži na stomaku, a Rosenthal nag na leđima. Ovu scenu možete tumačiti kako želite, ali mene reditelj nije ubedio da mu je, baš ovakva, potrebna.

U poslednjem delu filma, članovi ekipe se opraštaju, dok dve poslednje scene ukazuju na to kako je obična lepota izložena hiljadama pitanja, a "ružnoća" jezivoj i kolotečnoj tišini. Ali, priznajem da sam u tim minutama već bio debelo nezainteresovan za dalju participaciju u ovom konfuznom, sumnjivo moralnom i intelektualno ambicioznom, ali umetnički tankom filmu.

SELEKTAH: 1/10