"jedva čekam da vidim kako ćeš da napljuješ novi pet shop boys. hotspot je najslabiji u trilogiji sa stjuartom prajsom, yet na momente vrlo slušljiv. ja slušam doslovce samo happy people i only the dark" piše mi moj prijatelj jevtićnenadjevtić, putem elektronske pošte
Pet Shop Boys su u mom životu više od 30 godina. Više nego neki ljudi koje poznajem. I mnogo volim.
Neil Tennant ima 65 godina. Kao moja keva.
Chris ima 60.
Hotspot je njihov četrnaesti album i treći, kao što jevtićnenadjevtić kaže, u produkcijskoj trilogiji iza koje stoji Stuart Price. O ovom poslednjem jedva da sam nešto i znao ili sam primetio. Nadalje- nebitno.
Hotspot nije album koji treba da slušate ako želite da poverujete da su Pet Shop Boys fenomenalni. Tj treba da to činite ako ste preslušali pretodnih trinaest. I voleli ih. U tom slučaju, neću morati posebno ni da vas ubeđujem zašto je i Hotspot vredan vašeg slušanja. Ako ništa, onda samo jednom zbog toga što se na njemu nalazi jedna od najboljih Pet Shop Boys pesama ikada!, Hoping For a Miracle, koja zvuči kao emotivni brat blizanac čudesne King's Cross sa albuma Actually.
Biti pop i biti star. Eto pionirske aktivnosti za zvezde osamdesetih. Među njima i za Pet Shop Boys. Ako mene pitate, Hotspot je više nego dostojanstven u tome. Pet Shop Boys su se vratili u atmosferu Please, i ukrstili Neilovu ljubav prema baladama i Chrisovu ljubav prema počecima hausa. Rezultat je album koji zvuči kao žurka matorih ljudi na kojoj se slušaju stari hitovi. Jedino što ti matori ljudi i dalje imaju ukusa i emocija, i znaju kako se pravi hit, stari hit.
Hotspot počinje dinamično kao nekada Please, sa Will-o-the-Wisp, kvazi-gotskom haus pop temom sa dramatičnim Neilovim govornim partijama i efektnom juro-treš deonicom koja provejava kao da su Culture Beat ostavili nekog traga u muzici. You Are The One i Happy People su dve strane istog površnog i skoro bezvednog novčića, pop muzika razapeta od plastičnih emocija do plastične zabave. Kad si mator simulacija je opcija. Prvi singl Dreamland sa onim skičavim jadničićem iz Years And Years uspeva da mi se dopadne svakim slušanjem sve više, ali zamišljam nešto moćnije tu, u duetu sa Petsima, da stvarno razbuca ovo.
I Don't Wanna kao i Only The Dark su samo još jedna pesma Pet Shop Boys, ali im apsolutno ništa ne fali. Iako zvuče kao da su iz 1986 tj 1993. Apsolutno ništa, čak ima i neke dži-fank trubice u I Don't Wanna. Monkey Business me podseća na Shoot The Dog od George Michaela, tu vrstu stondiranog elektropopfanka koja je u isto vreme obična i neobična. Ne kažem da Boysima fank stoji, ali ovi starci kad se napiju samo tračare više, ne prave veće blamove.
Burning The Heater, na kojoj gitaru svira Bernard Butler, mi je verovatno jedina loša pesma ovde, koja me nepotrebno podseća na album Release, koji, uprkos upornim preslušavanjima nikada nisam ni shvatio ni zavoleo. Boys no guitars!
S druge strane, nema načina da se finalna Wedding In Berlin odbrani na bilo kakav častan način i prava je sreća da ove dve pesme dele začelje albuma. Nesrećni sempl najpoznatije teme za venčavanje ukršten sa surovo hladnim Chrisovim hausom rezultirao je verovatno jedinim blamantnim momentom ovde i jedini je primer staračkog gubljenja osećaja šta je ukusno, pristojno i dobro po njih. Možda je najbolje da se slušajući je oslonite na njene nesporno dobre namere.
Hotspot sam već čuo više od deset puta. Deluje mi da ću mu se vraćati slučajno, ali radije nego Elysiumu (za koji i dalje ne znam koji je to tačno album...), i svakako više nego Release. Žurka na ovom albumu definitnivo nije pravljena u moju čast, ali deluje dovoljno raspoloženo da me primi.
SELEKTAH: 8minus/ 10
Pet Shop Boys su u mom životu više od 30 godina. Više nego neki ljudi koje poznajem. I mnogo volim.
Neil Tennant ima 65 godina. Kao moja keva.
Chris ima 60.
Hotspot je njihov četrnaesti album i treći, kao što jevtićnenadjevtić kaže, u produkcijskoj trilogiji iza koje stoji Stuart Price. O ovom poslednjem jedva da sam nešto i znao ili sam primetio. Nadalje- nebitno.
Hotspot nije album koji treba da slušate ako želite da poverujete da su Pet Shop Boys fenomenalni. Tj treba da to činite ako ste preslušali pretodnih trinaest. I voleli ih. U tom slučaju, neću morati posebno ni da vas ubeđujem zašto je i Hotspot vredan vašeg slušanja. Ako ništa, onda samo jednom zbog toga što se na njemu nalazi jedna od najboljih Pet Shop Boys pesama ikada!, Hoping For a Miracle, koja zvuči kao emotivni brat blizanac čudesne King's Cross sa albuma Actually.
Biti pop i biti star. Eto pionirske aktivnosti za zvezde osamdesetih. Među njima i za Pet Shop Boys. Ako mene pitate, Hotspot je više nego dostojanstven u tome. Pet Shop Boys su se vratili u atmosferu Please, i ukrstili Neilovu ljubav prema baladama i Chrisovu ljubav prema počecima hausa. Rezultat je album koji zvuči kao žurka matorih ljudi na kojoj se slušaju stari hitovi. Jedino što ti matori ljudi i dalje imaju ukusa i emocija, i znaju kako se pravi hit, stari hit.
Hotspot počinje dinamično kao nekada Please, sa Will-o-the-Wisp, kvazi-gotskom haus pop temom sa dramatičnim Neilovim govornim partijama i efektnom juro-treš deonicom koja provejava kao da su Culture Beat ostavili nekog traga u muzici. You Are The One i Happy People su dve strane istog površnog i skoro bezvednog novčića, pop muzika razapeta od plastičnih emocija do plastične zabave. Kad si mator simulacija je opcija. Prvi singl Dreamland sa onim skičavim jadničićem iz Years And Years uspeva da mi se dopadne svakim slušanjem sve više, ali zamišljam nešto moćnije tu, u duetu sa Petsima, da stvarno razbuca ovo.
I Don't Wanna kao i Only The Dark su samo još jedna pesma Pet Shop Boys, ali im apsolutno ništa ne fali. Iako zvuče kao da su iz 1986 tj 1993. Apsolutno ništa, čak ima i neke dži-fank trubice u I Don't Wanna. Monkey Business me podseća na Shoot The Dog od George Michaela, tu vrstu stondiranog elektropopfanka koja je u isto vreme obična i neobična. Ne kažem da Boysima fank stoji, ali ovi starci kad se napiju samo tračare više, ne prave veće blamove.
Burning The Heater, na kojoj gitaru svira Bernard Butler, mi je verovatno jedina loša pesma ovde, koja me nepotrebno podseća na album Release, koji, uprkos upornim preslušavanjima nikada nisam ni shvatio ni zavoleo. Boys no guitars!
S druge strane, nema načina da se finalna Wedding In Berlin odbrani na bilo kakav častan način i prava je sreća da ove dve pesme dele začelje albuma. Nesrećni sempl najpoznatije teme za venčavanje ukršten sa surovo hladnim Chrisovim hausom rezultirao je verovatno jedinim blamantnim momentom ovde i jedini je primer staračkog gubljenja osećaja šta je ukusno, pristojno i dobro po njih. Možda je najbolje da se slušajući je oslonite na njene nesporno dobre namere.
Hotspot sam već čuo više od deset puta. Deluje mi da ću mu se vraćati slučajno, ali radije nego Elysiumu (za koji i dalje ne znam koji je to tačno album...), i svakako više nego Release. Žurka na ovom albumu definitnivo nije pravljena u moju čast, ali deluje dovoljno raspoloženo da me primi.
SELEKTAH: 8minus/ 10
Classy i odmerena recenzija, kao i sam album. Meni omiljene upravo trake od 05-08. Posebno ta "I don't wanna", jer sam ja upravo taj stidljivi gej koji dens muziku voli samo kod kuće :)
ReplyDeletekonačno jedan classy i odmeren komentar. gen z?
DeleteMilenijalac, nažalost! Mislim da nema niko iz Z ko ih voli kao mi.
Deletene gubim nadu.
DeleteSpreman si znači za novi singl Nimanija?
ReplyDeletemene uvek zanima novi singl nimanija.
Deleteovaj će biti najpetshopboysičniji do sada. i verovatno najstaračkiji, naročito ako si gledao LOUDEST VOICE... :)
ReplyDelete