Da smo se sreli u nekoj drugoj prilici, možda...
Već nakon druge scene bilo mi je jasno da ovo neće biti film za mene. U prvoj sceni vidimo odraslog glumca kako, okačen na sajlu, biva oduvan u nekom akcionom blokbasteru. U drugoj sceni, dečačka verzija tog glumca, pogođena klovnovskom pitom biva na slični način oduvana. Metafora na pretek...
Ono što nas očekuje u nastavku ovog autobiografskog ostvarenja Shie LaBeoufa (koji ga scenaristički potpisuje) jeste priča o dečaku glumcu i njegovom ocu (koji je isto takođe video nekakvu estradu za života) kako provode par nedelja u nekom od onih vajtreš motela, dok dečak snima film na setu par kilometara dalje. Shia LaBeouf igra svoga oca. Metafora na pretek...
Shia LaBeouf, u mom toptenunajboljihživihglumaca, pre par godina imidžno je zglajzao serijom blamantnih skandala koji su otkrili njegovo alkoholičarsko(-narkomansko) naličje, nakon čega se izgleda lečio u rihebu i sad je preživeo da nam ispriča o tome. A tamo ga je neko ubedio da je za sve što mu se "desilo" kriv njegov otac tj PTSD koji mu je odnos sa ocem ostavio u amanet! Ovaj film, kao "detalj" njihovog odnosa treba da nam ilustruje kako je ovaj izgledao i zašto bi neko u njemu zaradio istu stvar koju i američki vojnici u osvajačkim ratovima širom sveta. Očekujem da u ovom poređenju pronađete materijala za metafora na pretek.
Dakle, u još jednom terapeutskom američkom filmu (drugom po redu, za našeg Šaju, nakon nepodnošljivog Peanut Butter Falcon) mi pratimo odnos dosta bezobraznog i sjebanog oca i njegovog ništa manje snalažljivijeg sina, koji je neprekidno izložen očevom precenjivanju, frustriran što ne može da bude samo sin koga tata voli, već mora da bude odrastao koliko i otac da bi razumeo sve što ovaj čini. Iako se mali Šaja muški drži u verbalnim i fizičkim obračunima sa ocem i surovom realnošću, teško je nemati suzice za njega, i mali Noah Jupe kao mali Otis (promenjeno je ime, duh!), ubedljivo briljira kao mali veliki remorker. I to je ceo film, od slučajnog početka, na nekom od dana snimanja gde tata šarmira glumice na setu, do toplog zagrljaja oca i sina u rastinju marihuane pored autoputa gde tata sinu zavija prvi džoint (pošto obojice puše pljuge odavno).
Lomovi deluju autentično, muke također, ima nebulozna bočna pričica o mladoj crnkinjici koja ima polu-pedofiličarski odnos sa malim Otisom (i od svih crnkinja ovog prelepog sveta igra je fka Twigs!), Shia je očekivano dobar, Jupe još bolji, Lucas Hedges kao odrasli Otis totalni miskast, ali ovo sandensična dramica nudi malo toga što do sada nismo već videli u raznim verzijama raznih nesrećnih porodica na svoj način. Na stranu što je čitav flešforvard sa rihebom nepodnošljiv i tretiran bez ikakve ironije, čak i kada se Otis stariji ruga i opire postavci.
Tužno je da mlade generacije prave oskarovske filmove kao instagram kopije onoga što su uradile starije generacije.
SELEKTAH: 4plus/10
Već nakon druge scene bilo mi je jasno da ovo neće biti film za mene. U prvoj sceni vidimo odraslog glumca kako, okačen na sajlu, biva oduvan u nekom akcionom blokbasteru. U drugoj sceni, dečačka verzija tog glumca, pogođena klovnovskom pitom biva na slični način oduvana. Metafora na pretek...
Ono što nas očekuje u nastavku ovog autobiografskog ostvarenja Shie LaBeoufa (koji ga scenaristički potpisuje) jeste priča o dečaku glumcu i njegovom ocu (koji je isto takođe video nekakvu estradu za života) kako provode par nedelja u nekom od onih vajtreš motela, dok dečak snima film na setu par kilometara dalje. Shia LaBeouf igra svoga oca. Metafora na pretek...
Shia LaBeouf, u mom toptenunajboljihživihglumaca, pre par godina imidžno je zglajzao serijom blamantnih skandala koji su otkrili njegovo alkoholičarsko(-narkomansko) naličje, nakon čega se izgleda lečio u rihebu i sad je preživeo da nam ispriča o tome. A tamo ga je neko ubedio da je za sve što mu se "desilo" kriv njegov otac tj PTSD koji mu je odnos sa ocem ostavio u amanet! Ovaj film, kao "detalj" njihovog odnosa treba da nam ilustruje kako je ovaj izgledao i zašto bi neko u njemu zaradio istu stvar koju i američki vojnici u osvajačkim ratovima širom sveta. Očekujem da u ovom poređenju pronađete materijala za metafora na pretek.
Dakle, u još jednom terapeutskom američkom filmu (drugom po redu, za našeg Šaju, nakon nepodnošljivog Peanut Butter Falcon) mi pratimo odnos dosta bezobraznog i sjebanog oca i njegovog ništa manje snalažljivijeg sina, koji je neprekidno izložen očevom precenjivanju, frustriran što ne može da bude samo sin koga tata voli, već mora da bude odrastao koliko i otac da bi razumeo sve što ovaj čini. Iako se mali Šaja muški drži u verbalnim i fizičkim obračunima sa ocem i surovom realnošću, teško je nemati suzice za njega, i mali Noah Jupe kao mali Otis (promenjeno je ime, duh!), ubedljivo briljira kao mali veliki remorker. I to je ceo film, od slučajnog početka, na nekom od dana snimanja gde tata šarmira glumice na setu, do toplog zagrljaja oca i sina u rastinju marihuane pored autoputa gde tata sinu zavija prvi džoint (pošto obojice puše pljuge odavno).
Lomovi deluju autentično, muke također, ima nebulozna bočna pričica o mladoj crnkinjici koja ima polu-pedofiličarski odnos sa malim Otisom (i od svih crnkinja ovog prelepog sveta igra je fka Twigs!), Shia je očekivano dobar, Jupe još bolji, Lucas Hedges kao odrasli Otis totalni miskast, ali ovo sandensična dramica nudi malo toga što do sada nismo već videli u raznim verzijama raznih nesrećnih porodica na svoj način. Na stranu što je čitav flešforvard sa rihebom nepodnošljiv i tretiran bez ikakve ironije, čak i kada se Otis stariji ruga i opire postavci.
Tužno je da mlade generacije prave oskarovske filmove kao instagram kopije onoga što su uradile starije generacije.
SELEKTAH: 4plus/10
No comments:
Post a Comment