QUEEN AND SLIM

Queen i Slim (iako mislim da se u filmu uopšte ne ekspliciraju njihova imena) na početku sede u nekom bedno izgledajućem dajneru i kao večeraju. Kažem kao, jer uprkost tome što jedu, ništa ne izgleda kao da su ih neke posebne emocije spojile u tome- ona se setila njega u trenutku slabosti, a on je bio slobodan. Razgovor između njih dvoje instantno ih predstavlja kao atipične individue, mlade ljude ili potencijalni ljubavni par. Nakon večere on je kolima vozi kući, zaustavlja ih policija, kroz ne toliko ambivalentan, ali, ipak, ne i jednostrano navijački, postavljen sukob, on ubija policajca i njih dvoje, na njeno insistiranje!, postaju begunci. Tu počinju i završavaju se sličnosti sa čuvenim ozloglašenim, belim, parom begunaca koji je tokom depresije terorisao Ameriku i koji ćete često naći kao referencu u recenzijama ovog filma. Međutim, za razliku od njih, Queen i Slim, suštinski jesu žrtve, a ne zločinci, ali srećom po nas- ovaj hrabri film nijednog trenutka ne igra na tu kartu.

Vidite, Queen And Slim priča priču zbog kojih su filmovi izmišljeni- priču o ljudima koji odlučuju da uzmu život u svoje ruke i učine ga većim od života, dakle, potencijalno- filmom. U isto vreme oni posežu za osećajem slobode za koji i mi i oni znamo da vodi ka samo jednom ishodu, ali, ipak, posežu za njim- i to je tačka u i po kojoj se život i film obično razlikuju. Queen i Slim lagano i bizarno bivaju fascinirani situacijom u koju ih je život gurnuo i umesto da posegnu za nekim logičnim, realističnim rešenjem iste, oni posežu za nerešivim filmskim. I na tom putu, od "samo dvoje" mladih Afro-Amerikanaca izrastaju u filmske junake očigledno "veće od života". Ono u čemu Queen and Slim uspeva, a što mi je možda promaklo u nekim sličnim pričama, jeste da sve vreme dok se to dešava, junaci skoro metafilmski osećaju kako se ta transformacija intenzivira samo da bi kulminirala u svom, evidentno insceniranom, kraju.

Iako se o tim stvarima više ne sme pričati s istim čuđenjem kao nekad, ili uopšte, bio sam najiskrenije iznenađen kada sam video da iza filma stoje dve žene- rediteljka Melina Matsoukas, kojoj je ovo debitantsko ostvarenje nakon više od deset godina režiranja muzičkih spotova, i nekadašnja saradnica Aziza Ansarija, Lena Waithe, koja kao scenaristkinja iza (a naročito ispred) sebe ima solidnu količinu teve radova (The Chi), također debituje na velikom platnu. Muškarci nikada nisu imali, a od sada sasvim sigurno nemaju, tapiju na ovakve priče.

Queen and Slim je sasvim sigurno mogao biti i pola sata kraći, možda je mogao da se dramski efektnije utegne, možda je mogao da nad nekim pejzažima provede malo više vremena, ali u svim tim neperfekcionizmima leže potpore za uverljivost njegove priče o dvoje ljudi koji tokom bekstva postaju ljubavnici, koji beže iako znaju da to nije najpametnije rešenje, koji beže ne zato što je bekstvo jedini izlaz ili je uopšte moguće, već zato što u tom bežanju pronalaze lepotu života, mladosti, ljubavi, sebe samih. Tokom tog puta oni se uzajamno isceljuju i postaju sigurni u sebe i svoje identitete. I ne nužno samo rasne.

S druge strane, Queen And Slim koristi nešto što beli film više ne može i ne sme, i to skoro bezobrazno- a to je "podrška svojih". Naime, kako bekstvo odmiče, a ljudi koje usputno sreću postaju sve upoznatiji s njihovim činom, paradoksalno sve aktivnije žele da im pomognu u bekstvu i taj čin doživljavaju kao njihovu zajedničku "fight the power" borbu protiv rasističkog sistema. Međutim, Melina i Lena nisu glupe, one znaju da igranje s vatrom mora da opeče i to se u filmu desi na prilično iskren, bolan i uverljiv način (scena sa dečakom na demonstracijama), ali autorke ne beže kukavički od tog čina pokušavajući da ga opravdaju postmilenijalskim PC-bulšitom. O, ne. One ga stavljaju kao još jedan naramak tereta na leđa svojih junaka, ali ih puštaju da beže (i) sa tim.

Queen And Slim je očigledno vrlo žustra diskusija s Amerikom oko "crnog pitanja", ali taj aspekt filma nikako se ne odvija mimo ili na uštrb "ljudske priče" o dvoje mladih koji u svojoj tragediji sve snažnije osećaju ukus slobode, bivanja većim od života, bivanja "filmskim"- a u prilog ovom poslednjem služi i jedina načinjena njihova fotografija, stilizovana skoro kao modna naslovnica neke "zajebane" Diesel kampanje (koja se potom nepotrebno razvlači u različitim formatima u iseckanom epilogu filma).

Jodie Turner-Smith (Queen) i Britanac Daniel Kaluuya su odani zadatku i uspešno sprovode tu transformaciju od atipičnih, ali realističkih junaka afro-američke drame lagano gazeći po terenu belih legendi i tražeći prostora za sebe i spremni da se žrtvuju, sve više bivajući kul i zvezde jedne filmske tragedije. Melina povremeno vrlo uspešno podriva klišee te "filmskosti", kao u sceni kada naizmenično vire iz automobila "osećajući slobodu", koju Queen realizuje svesna toga šta čini, a Slim nespretno imitira, baš da bi i sebe i nas, gledaoce, ubedio, da ima nečeg u tome, u stvarima koje ljudi rade "samo na filmu".

Kao diskusija na temu rasizma u Americi, Queen And Slim je "crn kao zemlja" i podjednako bespoštedan, pokazujući nam da su i crnci i belci podjednako sposobni za empatiju, koliko i za moralnu korumpiranost. Queen And Slim je film koji iz goreg ide ka najgorem, ali pruža svojim junacima priliku da osete život, sve što će propustiti i otvara im vrata ka besmrtnosti. Za onoga koji pati, on je i eskapizam i uteha, sa limitiranim trajanjem.

Kao što rekoh, devetka je za očigledna remek-dela, a desetka za filmove koji (samo) meni znače više od mnooogih drugih.

SELEKTAH: 10/10