WESTERN STARS

Iako se Western Stars skoro svuda opisuje kao "povratnički" album, pre svega Springsteena "springstinovskom kvalitetu", moram da priznam da me je isti ostavio umereno zainteresovanim i nije me naročito uverio da se ovde kriju neke od Bossovih (novih) najboljih pesama. Nedugo zatim, pojavio se i film pod istim imenom, koji je Springsteen režirao zajedno sa Thomom Zimny-jem, a za njim i saundtrak tog filma.

Filmovi koji promotivno prate albume nisu nešto novo i kroz istoriju je bilo primera da jedno drugo gura i otvara puteve kojima se inače ne bi krenulo. U današnje vreme kada muzička industrija svoj profit mahom pije na mikro-kapljice preko striming servisa, svi oblici kreativnog razmišljanja koji objavljeni album vezuju sa bilo čim drugim što može zaraditi pare su više nego dobro došli. Otuda Springsteenov film, koji nakon relativno kratkog bioskopskog života možete da pogledate na nekom od web brodkastera, i za kojim je objavljen "saundtrak", deluje kao solidno promišljen paket aktivnosti koji na bazi istih trinaest pesama čak triput zarađuje pare. U svakom slučaju, milion i po dolara koliko je boksofis filma deluje kao više para nego što će Springsteen zaraditi od prodaje samog albuma.

Western Stars počinje i odvija se u Springsteenovom "kućnom" ambaru, starom više od sto godina, koji je u međuvremenu pretvoren u neku vrstu ličnog ambar-kluba, sa barom i scenom za nastupanje. Springsteen je film zamislio kao veče s prijateljima, tokom koga on, uz pratnju 30-očlanog orkestra, svira pesme sa albuma Western Stars, a u pauzi između izvođenja istih, mi, gledaoci, pratimo neku vrstu "Springsteen-screen-savera" sačinjenog od magičnih pejzaža mitskog "Zapada", kojima konji jure, Springsteen vozi oldtajmer pikapove, šeta kroz polupustinjske pejzaže, prebira po svojim slikama iz arhive ili nam re-emituje nešto od kućnih videa načinjenih "davnih dana" sa njegovom izabranicom Patti Scialfom.

Springsteen, u svojoj sedamdesetoj, malkice izgleda kao lečeni alkosi koji su, kad sam bio mali, sedeli oko lokalnih dragstora (er pamti neko ovu prodajnu instituciju?) i podjebavali nas, klince. Njegov pogled je hladan, zapravo- ohlađen, i zao. A u par introspektivnih navrata, jer svaki vizuelni intermeco propraćen je njegovom interpretacijom pesme koja sledi, zvuči vrlo oporo i neočekivano strogo prema sebi, ili bivšem sebi. Njegov glas nije izgubio ništa od starih moći, ni kad nam priča, ni kad nam peva.

Zašto je Springsteen izabrao baš Western Stars da se do-samo-mitologizira, ne znam. Možda su se samo teme "večne Amerike" i "večnog Springsteena" zgodno uklopile na jednom mestu, sa setom priča o tarantinovskim kaskaderima invalidima, bivšim zvezdama, bivšim ljubavnicima, autoputevima i automobilima... Springsteenove interpretacije zvuče baš kako očekujete, one su omaž "great" Americi, kakva je postojala samo u njenoj pop kulturi i nigde više, i kroz njih Springsteen se nekako nenaročitospontano nameće kao kurator iste, kao neko ko je doprineo njenom sjaju i ko jeste njen sjaj. Nema neke naročite suptilnosti u tom pristupu i Springsteen bez pardona čuva teritoriju koju je temeljno okupirao prethodnih pedesetak godina.

Što se samih izvedbi tiče, koje, ipak, okupiraju više od dve trećine vremena ovog filma, u pitanju je intimni koncert, ugođaja sličnog MTV-ijevom Unpluggedu (samo sa strujom), kome su nekakvu neposrednost i željenu lepotu, ako mene pitate, ipak ukrali nepotrebni orkestarski aranžmani, koji deluju sterilno i u priličnoj meri su osrednjili utisak Springsteenovih pesama.

Ako ste fan, pretpostavljam da već niste propustili.

SELEKTAH: 5/10