ROCKETMAN

Elton John je za mene i dalje misterija. I planiram da svoj letnji odmor (minus klimatske katastrofe) uveselim čitanjem njegove i Staljinove biografije. I tako do kraja proniknem u život čoveka koga sam površno upoznao preko Nikite, nešto dublje sa (i dalje delujućom) temom Sacrifice, a u velikoj meri zavoleo kao ozbiljnog autora tek preko čudesnog albuma koji je 2010. uradio sa Leonom Russellom, The Union.

Rocketman, njegova fantazmagorično interpretirana biografija (čija hronologija završava početkom osamdesetih), u rediteljskoj izvedbi Dextera Fletchera (čiji nijedan film nisam gledao iz neobjašnjenih razloga) i po solo scenariju Leeja Halla, pre deluje kao predložak za uspešnu brodvejsku predstavu, nego kao zanimljivo rešen film. Čak šta, sve izgleda kao da već postoji (uspešna) brodvejska predstava, pa je sada napravljen film koji u velikoj meri inkorporira režiju i koreografiju muzičkih tačaka u hronološki rešen narativ koji se vrti oko površno obrađene biografije.

Sam film dramaturški je koncpiran kao ogromni flešbek koji se odigrava tokom jednog od onih "alkohol anonomus" susreta na koje Elton John ulazi u simbolički definišućem kostimu anđela-đavola. Tu počinje priča o relativno nesrećnom detinjstvu kome je kumovao potpuno nezainteresovani i sebični otac i nešto malo više involvirana majka. Ogroman muzički talenat od samog početka, Elton, prvo kao Reggie Dwight, se u adolescentskom dobu upoznaje sa svojim budućim umetničkim partnerom, Berniejem Taupinom, ali film više nominalno, nego suštinski biva o njihovom odnosu. Bernie se provlači kao konstanta i neko ko u ključnom trenutku, fazi kojom film završava trijumfalno sa I'm Still Standing, biva jedini spasilac, kako lika, tako i dela Eltona Johna. Između toga, imamo uspon i pad, ljubavnu aferu sa menadžerom koja izgleda kao brak sa suprugom-nasilnikom, jedan neuspešan brak, ali sa ženom, i to "iz najboljih namera", i u najvećoj meri vrlo impresivne tačke koje mešaju realnost sa fantazijom da bi maksimalno realizovale Eltonove pesme.

Gejmoftronovski nazvani Taron Egerton vrlo je solidno odigrao Eltona, čuvajući ga od patetike i nekako zauzdavajući njegovu egocentričnost u granicama koje otvaraju put empatiji. Ali Fletcherov film pati od, ipak, rutinske biografske obrade ispod svih tih magično-realističkih iskoraka, gde zli ljubavnici ne uspevaju da budu objašnjeni, već služe samo kao objašnjenje za Eltonove dalje pogrešne poteze, gde verni(e) Bernie (Jamie Bell), ipak, ostaje samo neko ko se kompanjonski podrazumeva u Eltonovom životu, i jednom kad se ta uloga između njih uspostavi, više nema razvoja nekog dubljeg ili interesantnijeg odnosa.

Sve deluje kao da bi na pozorišnoj sceni bilo daleko uzbudljivije i funkcionalnije. Za razliku od Singerovog Bohemian Rhapsody.
Budite strpljivi.

SELEKTAH: 5plus/10