Ne znam da li sam gledao prvi (i prethodni) film Alejandra Landesa, Porfirio. Ne sećam se, nema pisanih tragova o tome (u mojim svesčicama).
A onda ubacim ime filma u "search" na ovom blogu i javišenevladamsvojimživotomanaročitoneonimštosevećdesiloimoždabitrebalodaidaljeutičenanjegovtok.
Srećom po mene, jer nisam zavirio u sopstvenu recenziju Porfirija, što bi me sigurno odvratilo od gledanja ovog filma, Monos je autorski trijumf, iako se nekim stvarima bavi na slično obrađene načine.
Tema drugog filma Alejandra Landesa su tinejdž pobunjenici koji žive u nekoj visinskoj bestragiji Kolumbije (lokacija nije jasna iz samog filma), sa zadatkom da brinu o jednoj kravi, koju su donirali meštani, i jednoj otetoj američkoj inžinjerki, čija primopredaja otkupnine nikako da se realizuje. Njih u svojstvu povremenog supervizora napornim drilovima, a u ime fantomske "Organizacije" (o kojoj ne saznajemo mnogo više od toga), maltretira "mala osoba", što fantazmagoriju čitavog seta samo još više produbljuje u smeru linčovskog i linčovski "fundamentalno neobjašnjivog".
Tinejdžeri žive u nekakvim improvizovanim betonskim pećinama izgrađenim za ko zna kakve svrhe, snalazeći se za hranu i ogrev kao pećinski ljudi. Ni njihov socijalni život nije mnogo napredniji- rođendanske proslave se realizuju tako što slavljenik dobija onoliko snažnih udaraca koliko godina puni od ostatka tima, uključujući i otetu Amerikanku (meni omiljena Julianne Nicholson). Valjaju se po blatu, rvu, ima neke diktirano sprovedene hijerarhije, ima i maloletnih venčanja, pijanki, pucanja... koja u jednom trenutku dovede do smrti krave. Nakon toga kreće raspad iovako oprljene i izopačene idile.
U filmu koji su kritičari opisali kao mešavinu Lord Of the Flies i Apocalypse Now, imamo vršnjake ovog prvog i seting i nešto od ludila ovog drugog, ali Monos (kako valjda njihova jedinica nosi ime) je film o egzistencijalnom apsurdu koji se prljavim noktima drži za tragove civilizacije i stomakom oseća neke stvari kao manje ili više nepravedne ili nepodnošljive.
Raspad strukture tj strah koji osećaju od kazne za smrt krave, mutira ionako bolesne odnose u timu. Krivci moraju da se pronađu, a mentalnim drilom "malog Indiosa" oni su prinuđeni da još više izdaju svoje moralne porive. Zbog čega, rekao bih, transdžender borkinja, simbolično nazvana Rambo, pokušava da pobegne i njenim suzama i nerazrešenim statusom se na kraju filma problematizuju sva takva "angažovanja" dece širom sveta, koja su postala "prihvatljivi" deo "velike slike naše civilizacije" samo zato što su izgurana na njenu marginu.
Međutim, prava snaga i lepota Landesovog filma leži u egzekuciji, u maestralno režiranim sekvencama "blejanja", slavlja, tuge, drilova ili potera, u brutalnosti čije skoro sve nijanse upoznajemo tokom filma, u neobjašnjivo uverljivo sprovedenim jurnjavama i davljenjima u brzacima kroz džunglu, kada deluje da su sami glumci, kao i likovi koji tumače, bezdušno žrtvovani višem cilju. Landes od početka do kraja gospodari svojom fantazmagorijom čija se priča lagano odmotava i raspliće svoj slučajni početak i neplanirani kraj, koja pokazuje koliko u našem DNK-u, ipak, postoje preduslovi za ljudskost, koji, paradoksalno, postaju sve jači što neko nastoji da ih ospori i eliminiše.
Opštem utisku nesumnjivo je pomogao apsolutno fenomenalni saundtrak Mice Levija (Micachu) koji svojim mračnim i ledenim "pražnjenjima" ovaj civilizacijski patrljak, ipak, vezuje za nešto što je bliže nama, što vreba iz mrakova naših osvetljenih gradova i TV ekrana. Što artikuliše bol i strah junaka koji većma ne umeju da iraze ono što osećaju i trpe.
Uživao sam u lepoti patnje ljudi koji imaju tek malo više ljudskosti od svinja pred klanje.
SELEKTAH: 9/10
A onda ubacim ime filma u "search" na ovom blogu i javišenevladamsvojimživotomanaročitoneonimštosevećdesiloimoždabitrebalodaidaljeutičenanjegovtok.
Srećom po mene, jer nisam zavirio u sopstvenu recenziju Porfirija, što bi me sigurno odvratilo od gledanja ovog filma, Monos je autorski trijumf, iako se nekim stvarima bavi na slično obrađene načine.
Tema drugog filma Alejandra Landesa su tinejdž pobunjenici koji žive u nekoj visinskoj bestragiji Kolumbije (lokacija nije jasna iz samog filma), sa zadatkom da brinu o jednoj kravi, koju su donirali meštani, i jednoj otetoj američkoj inžinjerki, čija primopredaja otkupnine nikako da se realizuje. Njih u svojstvu povremenog supervizora napornim drilovima, a u ime fantomske "Organizacije" (o kojoj ne saznajemo mnogo više od toga), maltretira "mala osoba", što fantazmagoriju čitavog seta samo još više produbljuje u smeru linčovskog i linčovski "fundamentalno neobjašnjivog".
Tinejdžeri žive u nekakvim improvizovanim betonskim pećinama izgrađenim za ko zna kakve svrhe, snalazeći se za hranu i ogrev kao pećinski ljudi. Ni njihov socijalni život nije mnogo napredniji- rođendanske proslave se realizuju tako što slavljenik dobija onoliko snažnih udaraca koliko godina puni od ostatka tima, uključujući i otetu Amerikanku (meni omiljena Julianne Nicholson). Valjaju se po blatu, rvu, ima neke diktirano sprovedene hijerarhije, ima i maloletnih venčanja, pijanki, pucanja... koja u jednom trenutku dovede do smrti krave. Nakon toga kreće raspad iovako oprljene i izopačene idile.
U filmu koji su kritičari opisali kao mešavinu Lord Of the Flies i Apocalypse Now, imamo vršnjake ovog prvog i seting i nešto od ludila ovog drugog, ali Monos (kako valjda njihova jedinica nosi ime) je film o egzistencijalnom apsurdu koji se prljavim noktima drži za tragove civilizacije i stomakom oseća neke stvari kao manje ili više nepravedne ili nepodnošljive.
Raspad strukture tj strah koji osećaju od kazne za smrt krave, mutira ionako bolesne odnose u timu. Krivci moraju da se pronađu, a mentalnim drilom "malog Indiosa" oni su prinuđeni da još više izdaju svoje moralne porive. Zbog čega, rekao bih, transdžender borkinja, simbolično nazvana Rambo, pokušava da pobegne i njenim suzama i nerazrešenim statusom se na kraju filma problematizuju sva takva "angažovanja" dece širom sveta, koja su postala "prihvatljivi" deo "velike slike naše civilizacije" samo zato što su izgurana na njenu marginu.
Međutim, prava snaga i lepota Landesovog filma leži u egzekuciji, u maestralno režiranim sekvencama "blejanja", slavlja, tuge, drilova ili potera, u brutalnosti čije skoro sve nijanse upoznajemo tokom filma, u neobjašnjivo uverljivo sprovedenim jurnjavama i davljenjima u brzacima kroz džunglu, kada deluje da su sami glumci, kao i likovi koji tumače, bezdušno žrtvovani višem cilju. Landes od početka do kraja gospodari svojom fantazmagorijom čija se priča lagano odmotava i raspliće svoj slučajni početak i neplanirani kraj, koja pokazuje koliko u našem DNK-u, ipak, postoje preduslovi za ljudskost, koji, paradoksalno, postaju sve jači što neko nastoji da ih ospori i eliminiše.
Opštem utisku nesumnjivo je pomogao apsolutno fenomenalni saundtrak Mice Levija (Micachu) koji svojim mračnim i ledenim "pražnjenjima" ovaj civilizacijski patrljak, ipak, vezuje za nešto što je bliže nama, što vreba iz mrakova naših osvetljenih gradova i TV ekrana. Što artikuliše bol i strah junaka koji većma ne umeju da iraze ono što osećaju i trpe.
Uživao sam u lepoti patnje ljudi koji imaju tek malo više ljudskosti od svinja pred klanje.
SELEKTAH: 9/10
No comments:
Post a Comment